Пише: Лука Радоњић
Можете са медија и политичких адреса у Црној Гори и Србији, о „Олуји“ ћутати као рибе или забити главе у пијесак попут нојева, можете је називати војно-полицијском акцијом бјежећи у техничко од суштинског, можете у својим освртима о томе изостављати ко је изазвао погром и егзодус и ко га сваке године прославља, али ћете тиме посвједочити искључиво и само о себи — о сопственој моралној окрњености, политичком конформизму и инфериорности. У том организованом колективном недјелу с предумишљајем, страдали су и прогнани људи, и то људи који су носили иста имена као ви, иста презимена као ви, који су учили на истом језику и у истим школама као ви. Немате право да говорите о другим недјелима ако ово прећуткујете, нити имате морално право да говорите о недјелу и жртви прећуткујући починиоце, а то су хрватска војска и држава. То није мудро него неваспитано. И у том смислу говорећи, Хрвати су бољи од вас, јер њихове политичке гарнитуре у култури сјећања имају поштенији и одговорнији однос према хрватским људима него ви према српским и црногорским.
На митингу СДС-а 1996. године у Бањалуци, Зоран Ђинђић је рекао: „Сви други народи користили су Југославију као инкубатор за своје националне државе, а ми смо у том инкубатору изгубили своју националну државу“. Нарочито грађанске партије у Срб и ЦГ, воле да се позивају на Ђинђића, паралелно с тим његују југоносталгију, а „бравокомшијске“ сентименте стављају изнад елементарног националног и државног самопоштовања. Али не воле да се подсјете шта је политичар којег промовишу за узора говорио о Југославији, комунизму и Хрватској. Ова изјава је важна зато што је тачна. И не само што су „други“ користили Југославију у те сврхе, него су своју националну државу створили избацујући из устава потомке оних који су одлучили да живе с њима и послије искуства Јасеновца и НДХ. У транскриптима који су коришћени и у Хашком трибуналу, наводи се изјава др Туђмана: „...на неколико праваца треба нанијети такве ударце, да Срби практички нестану“. То је истина о „Олуји“ и злочиначким намјерама које је имала.
Можда Срби и данас преко мјере глорификују своје ратове и можда их је храброст одвела у сукобе с највећима због чега су платили дебелу историјску цијену, али то, ако нема тренутну политичку исплативост, има вјечиту моралну инспирацију, и то је оно када се прошлост може назвати историјом. Срби не славе поразе како то интерпретирају чак и лијево профилисани хрватски аутори, него славе чињеницу да су пружили отпор и да су битке имали, и то с највећима. Док хрватска култура сваком прославом „Олује“ слави некултуру према својим бившим суграђанима. И коначно, ако им је поред такве повијести управо „Олуја“ највећа битка, онда и то нешто говори о доживљају, ако не личног, онда сигурно националног јунаштва. Као што о самопоштовању оних Срба и Црногораца који данас ћуте, говори њихова срамна тишина.
Извор и фото: ФБ профил, Лука Радоњић, Подгорица
