Фото: приватна архива
Пише: Предраг Р. Зорић
Мит о вјечној незамјењивости
Историја нас учи да је стабилност државе заснована на „чврстој руци” обична заблуда. Од апсолутизма Луја XIV и његове максиме „Држава, то сам ја”, преко историјских диктатура, па све до модерних балканских аутократа, модел је исти. Када се власт потпуно персонализује, закони и институције постају таоци једног човјека, а судбина народа се подређује његовој личној биографији.
Култ личности Јосипа Броза и Устав из 1974. дубоко су усадили модел апсолутне моћи на нашим просторима. Ипак, сваки концепт „великог вође” крије исти парадокс: вођен сујетом и страхом, лидер слаби институције и окружује се послушницима како би био незамјењив. Када вођа оде, остаје пустош – што је СФРЈ осјетила кроз крвави распад.
Данашњи балкански хибридни режими нису донијели промјену. Они су заправо метастазирани титоизам упакован у модерне партијске државе. Све је под контролом једне организације, а ресурси свих нас троше се само да би се вјештачки одржао култ једног човјека.
Црногорски сценарио: Страх као резервоар моћи
Савремене аутократе су стару матрицу само вјешто упаковале у демократску форму. Мило Ђукановић је владао Црном Гором дуже од три деценије на наративу да је он ето једини бедем и гарант опстанка државе.
Резултат? Сваки избори су претварани у историјско „питање живота и смрти”. Памте се изборни дани са тензијама које су се могле сјећи ножем: затворени кафићи, блокиране мреже и сабласно пусте улице. Друштво је систематски гурано у колективну психозу и довођено до тачке пуцања, све због тога да би се грађани убиједили да на биралиштима не бирају власт, већ да бране голи опстанак нације. Страх је најбољи резервоар политичке моћи.
Бунт студената и бруталне матрице
Политички ДНК Балкана се не мијења, а предстојећи избори у Србији то поново доказују. Систем Александра Вучића поново користи стари шаблон и претвара гласање у референдум о једном човјеку. Ипак, притисак увијек ствара отпор. Баш као у Црној Гори 2020. године, талас незадовољства након трагедије у Новом Саду покреће нову ванстраначку енергију на улицама, а предводник тог новог буђења је Студентска листа. Одговор власти на бунт младих је језив и своди се на отворену дехуманизацију. Мило Ђукановић је својевремено неистомишљенике “скромно” проглашавао зрелима за дератизацију, док актуелна власт у Србији студенте данас без устезања назива нацистима, усташама, терористима и рушитељима државе. Матрица страха и етикетирања остаје иста, само су ријечи постале бруталније.
Фингирана конкуренција и удар на националне иконе
Аутократски режими панично бјеже од стварне конкуренције, па зато креирају сопствену, фингирану опозицију која им служи само као декор. Сваки аутентични интегритет за њих је опасност, због чега се режимска машинерија брутално обрушава чак и на националне иконе и културне громаде попут Новака Ђоковића, Жељка Обрадовића или Горана Марковића, чим покажу и зрно отпора. Дошли смо до тачке апсурда у којој би таблоиди, да којим чудом данас васкрсну, без милости провукли кроз блато чак и Светог Саву, Његоша, Карађорђа или цара Душана. Сваки од њих би преко ноћи био проглашен за страног плаћеника и издајника, само ако би изабрао да брани народ умјесто да служи култу вође.
Кад се страх претвори у подсмијех
Највећа психолошка побједа једног ојађеног друштва дешава се у тренутку када се сруши мит о владару као недодирљивом бићу. Када грађани коначно пробију баријеру страха, илузија непобједивости нестаје, а понашање аутократе прелази из ауторитарног у гротескно. Чим се уклоне пријатељске телевизије и намјештена питања, на екрану одједном видимо обичног, уплашеног човјека који бива ухваћен у лажи – цар је го! Сурова биологија тада огољава сву његову немоћ кроз непрекидно брисање зноја, замуцкивање и агресивну нервозу који постају јасни знаци панике. Наш језик крије горку иронију јер када се ријеч „вођа“ шатровачки преокрене, добија се „ђаво“. Када маске падну, од некадашњих политичких бабарога остају само проваљени манипулатори који у фер борби не би побиједили никога ни у чему, па ни у партији кликера. Владар који изгуби моћ да уплаши постаје инстант материјал за мимове и вицеве. Његов блеф је проваљен, а страх се неповратно претвара у спрдњу. Аутократа којем се народ једном отворено насмије више никада не може да врати моћ застрашивања.
Живот после деспота
Црна Гора је преживјела Мила Ђукановића и доказала да држава не пропада након пада деспота. Иако је ситуација далеко од идеалне, предизборне тензије су нестале, притисак на цркву је утихнуо, а народ није гладнији него за његовог земана. Клима се коначно промијенила. Овај примјер је јасан доказ да Србија апсолутно може да понови црногорски сценарио и ослободи се окупационе матрице, међутим, пут до тог циља биће знатно другачији и неупоредиво комплекснији, ако ништа друго, десетак пута већа површина и популација. Побједа је могућа.
Дневна политика не може да избрише чињеницу да су најдубље културне, религијске и рођачке везе Црне Горе нераскидиво везане за Србију, гдје већина нас има родбину, браћу, сестре и пријатеље. Зато, попут дон Корлеонеа, имамо сасвим личне и себичне разлоге да им пожелимо репризу нашег 30. августа -желимо им ону најслађу побједу од пола коша, у стилу легендарног Саше Ђорђевића. То је побједа која доноси пријеко потребну слободу и мијења друштвену климу једном за свагда.
Нека буде тако.
