Фото: ФБ
Пише: проф. др Мирјана Куљак
Ерих Фром је писао о "друштвеном карактеру" – начину на који економски систем обликује психу једне заједнице. Ако бисмо Фромову матрицу примијенили на Црну Гору од 90-их до данас, наш друштвени карактер је школски примјер непродуктивности.
Три+ деценије смо провели у матрици ратно-пљачкашке, ускочке и рентијерске економије. Навикли смо да се ресурси отимају, послови "завршавају" преко везе или роба препродаје, док је стварни, креативни рад скоро презрен. Јунак нашег доба постао је онај ко живи од ренте, државних јасала или транзиционог плијена, а не онај ко ствара нову вриједност.
Зато економске мјере премијера Спајића изазивају толике потресе. Гледано чисто економски, критике стоје: административно повећање плата и пензија без хитног раста производње носи огроман ризик од инфлације и дестабилизације система. Новцем се не може преко ноћи купити њемачка или јапанска продуктивност. Али, ако ове мјере посматрамо и из социјално-психолошког угла, ово је, уз све своје опасности, можда и једина преостала шанса да се тргнемо из хипнозе.
Деценијама смо дисали у апатичној култури преживљавања ("ћути, добро је, само нека капље") која нас је и држала у блату. Спајић је тај статус кво разбио. Убризгавањем веће количине новца у систем, огољена је суштина нашег проблема и друштво је гурнуто пред огледало хипер-реалности. Ово је шок терапија и лоптица је сада у дворишту грађана. Више нема вјечитог изговора да нам "систем не да".
Држава је административно подигла улоге, а ми се суочавамо са бруталном истином - ако ове плате не одбранимо радом, иновацијама, предузетништвом и стварањем реалне вриједности, појешће их инфлација, а питање је под којим условима би додатно задуживање било и могуће.
Ово није тренутак за пасивно посматрање и чекање да нам држава "заврши" остатак живота. Или ћемо платити прескупи цех досадашњег непродуктивног понашања и доживјети колапс, или ћемо овај тренутак искористити као гориво да се коначно пребацимо на продуктивни колосијек. Вријеме ускочке економије је истекло. Или постајемо друштво које ствара и преузима одговорност за сопствени живот, или нестајемо у сопственој илузији стандарда.
Што кажете? Имамо шансу (кроз иглене уши, додуше, али доста смо "широким путем пласали").
