Фото: ФБ, лична архива
Пише: Предраг Р. Зорић
Све су чешћа поређења политичке атмосфере у Србији са преломним изборима у Црној Гори 2020. године. Иако на први поглед видимо само исту друштвену поларизацију и идентичне методе владања, стварност је много дубља. Овдје није ријеч о пуком пресликавању, већ о комплексним механизмима контроле којима хибридни режими одржавају моћ.Међутим, оно што ове двије политичке сцене суштински повезује нису само трикови власти – то су специфичне тачке пуцања система које се не могу контролисати вјечно. Када систем почне да пуца на истим шавовима, исход постаје неизбјежан.
Од црногорског изума до дигиталне фабрике уцјена
Један од упадљивих, застрашујуће заједничких именилаца оба режима јесте механизам капиларних и сигурних гласова. Оно што је некада био црногорски изум „препознавања терена” и присилног евидентирања гласача по јавним предузећима, владајућа структура у Србији је усавршила до максимума. Локални трик претворен је у војнички прецизну, компјутеризовану базу података.То више није обичан политички притисак, то је дигитализована фабрика за контролу људских живота, гдје се сваки запослени у државном сектору третира као најобичнији број на партијском списку.
Партијски уговор или капитулација достојанства?
У оба система, посао у јавном сектору — од општина до болница и школа, није законско право него партијска привилегија условљена апсолутном лојалношћу ВОЂИ. Ова уцјена крије скоро метафизичку природу режима: захтјев за оданост вођи функционише по принципу класичне продаје душе ђаволу.Баш као у митовима, „вођа” (што на шатровачком симболично и јесте ријеч за ђавола) нуди тренутне користи и сигурну платицу, али заузврат тражи оно највредније. Тражи да му човјек прода самог себе и сопствени интегритет. Када пристанете на ту игру, ви не потписујете уговор о раду, већ капитулацију сопственог достојанства. Сваки запослени тако постаје карика у затвореном ланцу уцјене, са обавезом да донесе тачну квоту гласова међу породицом и пријатељима.
Овај систем има двоструку, перфидну улогу. Он не служи само за пумпање сигурних процената, већ за психолошко сламање грађана. Циљ је стварање језиве илузије да тајност гласања више не постоји и да државни апарат „све види и све зна”. То је класично сијање страха: убиједити појединца да је систем свемогућ, како му не би ни пало на памет да пружи отпор тамо гдје је заиста слободан – иза гласачког паравана.
Локално и регионално
Међутим, треба направити јасну и кључну разлику у њиховом карактеру: Мило Ђукановић је био локално, док је Александар Вучић регионално зло. Ђукановић је своју моћ и апарат притисака закључао унутар граница Црне Горе, док је споља глумио кооперативног партнера који се не мијеша у туђа дворишта. Насупрот томе, режим у Београду користи комплетну снагу Србије за активну пројекцију моћи изван својих граница, директно кројећи политичке процесе у региону. Овај систем је успио у ономе што су деценијама били безуспјешни „мокри снови” Мила Ђукановића: успјешно свађа Србе у Републици Српској и Црној Гори, док истовремено ради на слабљењу отпора СПЦ. Кроз мрежу режимских медија који трују цио регион, режим функционише као стални извор асиметричних притисака и нестабилности на Западном Балкану. Зато предстојећи избори у Србији нису само њено унутрашње питање, већ битка која кроји судбину свих нас.
Медијски мрак и страх од ТВ дуела
Медијски мрак и синхронизација у Србији превазишли су све што је виђено током три деценије ДПС-а у Црној Гори. Уочи избора 2020. године, у Црној Гори је дио медија успијевао да задржи потпуну независност и јак утицај. Насупрот томе, у Србији је медијско тржиште са националним фреквенцијама потпуно монополизовано, а државни новац од оглашавања користи се као брутално оружје за гушење сваког критичког гласа.Разлика је очигледна и у реторици. Док се Мило Ђукановић углавном држао дистанце, користећи оштре квалификације попут називања литија „лудачким покретом” тек у ријетким преломним тренуцима, Александар Вучић живи у стању трајне кампање. Кроз свакодневна обраћања он континуирано етикетира противнике, док његова таблоидна машинерија спроводи буквалну дехуманизацију неистомишљеника. Поучен примјером црногорске емисије „Укрштене ријечи” из 2019. године — када је новинар Никола Марковић уживо пред камерама срушио Ђукановића документованим лажима о офшор компанији на Кипру, предсједник Србије је донио јасну одлуку. Он систематски избјегава било какве ТВ дуеле или формате са независним новинарима и нережираним питањима, јер је страх од истине једини разлог зашто нема стварног сучељавања аргумената.
Лажни патриотизам и успавани народ
Овакав медијски бедем одржава и највећи парадокс српске политике — монополизацију патриотизма од стране компрадорског режима. Кроз режимске фабрике лажи, сваки уступак, распродаја ресурса или капитулација пред страним интересима пакују се као „велика дипломатска побједа”. Родољубље је изједначено са лојалношћу партији, док се свака стручна критика проглашава за издају.
У ту сврху служи и пажљиво дириговано скандирање „Ацо Србине” на страначким скуповима. Тај слоган не доказује поријекло, већ гради вјештачки „патриотски штит” око лидера, како би се слабо информисаном дијелу народа послала порука да је управо он једини заштитник нације. Оваква пракса оживљава ону познату филозофску дилему, која се често везује за Сартра, да народ који бира лошу власт није жртва, већ саучесник. Ипак, у условима информативног мрака и бруталних уцјена, тешко је говорити о слободној вољи. Људи у унутрашњости Србије су поштени грађани и истинске патриоте, али су успавани пажљиво конструисаним бајкама о економском тигру и стабилности. Систем их је претворио у политичке пасивце, несвјесне да предатор увелико прождире њихову државу.
Црногорски сценарио и кампања „на табанима”
Препознавање ових идентитетских замки навело је дио опозиције у Србији на примјену провјерене црногорске тактике из 2020. године. Као што је коалиција „За будућност Црне Горе” тада гурнула компромитоване политичаре у други план и истакла политичког дебитанта Кривокапића, тако данас „Студентску листу” предводи проф. др Илија Срдановић — угледни кардиолог и професор са огромним личним легитимитетом.
Његово одбијање ТВ дуела са предсједником Србије је паметан тактички потез којим се избјегавају режимске медијске замке и чува професионални интегритет. Умјесто режимског ријалити блата, кампања се потпуно сели на терен, „на табане” и бицикле. Баш као што црногорске литије због свог ненасилног карактера нису дале власти повод за бруталну силу, тако и студентски покрет у Србији чува апсолутни мир. Сваки покушај убачених провокатора данас се решава тренутним снимањем и раскринкавањем на друштвеним мрежама.
Директан обилазак села и превођење високе геополитике на јасне теме (попут корупције и еколошке катастрофе пројекта „Јадар”) преноси истину право у очи руралним бирачима. Када се еколошка пријетња споји са свакодневним насиљем, режимски монопол на патриотизам почиње да пуца. Пропагандни апарат власти сада удара у свој психолошки зид, јер је код старијих људи све теже одржати лажну причу да су њихови сопствени унуци на улицама некакви „страни плаћеници и терористи”.
Плебисцит и национални инат
За овакве режиме опстанак на власти је често питање живота и смрти, због чега ова изборна трка има драматичан карактер. Међутим, историја Балкана је јасно показала: када засићење пређе критичну тачку и када излазност поприми размјере плебисцита, национални инат руши све пред собом. Тада не помаже ниједан политички инжењеринг, јер када се једном смучиш сопственом народу, нема те силе која те може одржати на власти.
ОБУРДАЈТЕ - како се каже у овим нашим крајевима!
