1876. - Рођен српски пјесник, позоришни критичар и дипломата Милан Ракић, реформатор стиха и велики зналац језика, члан Српске краљевске академије и предсједник српског ПЕН клуба. Послије завршених студија права у Паризу радио је у Београду као чиновник, а од 1904. био је у дипломатској служби. Појавио се 1903. збирком "Песме" као потпуно изграђен писац, мисаон и осјећајан, пјесник унутрашњих немира и сукоба, чији песимизам потиче из интелектуалног размишљања о пролазности свијета. Објавио је 1912. збирку "Нове песме" и 1936. "Песме". Педесетак пјесама, колико је укупно написао, одликује се елеганцијом и савршенством форме и спадају у врх српске лирике 20. вијека. Најпознатије су му пјесме "На Газиместану", "Јефимија", "Долап", "Симонида", "Напуштена црква", "Орхидеја", "Искрена песма", а његове позоришне критике су израз велике културе и поузданог суда.
СИМОНИДА
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;
И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,
Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида —
Твоје већ давно ископане очи!
