У реци тајну скривају
мостова наших лукови,
ти ме питаш где снивају,
и где се воле вукови?
Мене однесе мећава
у дане позних снегова.
Век овај не обећава
наш сусрет иза брегова.
Питање пламом огњишта
угреја срце слеђено.
Кажем: до Вучјег Љубишта
мало је пута пређено
ногом смртнога човека.
Знај, вуци љубву чувају,
тако је било завека,
откад ветрови дувају.
Видиш ли да су сазрели
илинских ноћи мукови?
Зашто ме опет застрели:
Како се воле вукови?
Памти, Митровдан чекају.
И прве ноћи студене.
Вукови за лед не хају.
Завеју песме грудене!
Савиндан путеве бели,
потамне стабла букова,
верујем да су се срели.
Почиње целов вукова.
Пулс јавности
