Фото: Приватна архива

Пише: Предраг Р. Зорић

Параван емотивне обмане

Често се дешава да, анестезиран и затрован холивудском мелодрамом и потребом за ескапизмом, просјечни филмски гледалац на овим просторима, због саме тематике филма, не види очигледне филмске побачаје. Он свако проливање суза у биоскопу изједначава са умјетничким тријумфом. На тај начин, национална траума постаје параван који штити редитељску импотентност. Публика пред таквим остварењима заправо не плаче због снаге филмског језика, већ због сопственог историјског сјећања, док аутори обилно користе ту емотивну искреност да би прикрили умјетничку немоћ.

Управо зато, док чекамо прве пројекције деценијама најављиваног филма Лордана Зафрановића „Златни рез '42: Дјеца Козаре”, покушаћемо да се суочимо са кључним питањем културе сјећања. Морамо отворено рећи како се праве прави, бескомпромисни филмови о паклу геноцида и демонским идеологијама, а како то никако не би требало радити.

Када се тешкој историји приступа бојажљиво, са калкулацијама и жељом да се удовољи страним тржиштима, добијамо филмски фаул који вријеђа сјећање на жртве. Насупрот томе, када се умјетник без страха спусти у најдубљи људски пакао, настају филмови који надилазе вријеме и дневну политику.

„Волињ” као вивисекција зла

Баш то је урадио пољски режисер Војћех Смажовски (пол. Wojciech Smarzowski) са својим монументалним и мајсторски снимљеним филмом „Волињ” (Wołyń) из 2016. године. Показао је како се снима истина, без пардона и без уљепшавања. Смажовски је у свом филму извршио сурову и прeцизну вивисекцију зла. Масакр пољског народа, који су извршили украјински нацисти из УПА, приказао је кроз хладне друштвене механизме. Оголио је како се под утицајем фанатичне идеологије обичан комшија преко ноћи претвара у чудовиште.

Насиље у „Волињу” је биолошко, сирово, блатњаво и очишћено од тужне музике. Смажовски не скреће поглед са сјекире и ножа, али не да би шокирао, већ из дубоког поштовања према чињеницама страдања. Његови ликови су обични људи са предратних фотографија, чија се лица под утицајем алкохолног лудила и бијеса деформишу у животињске гримасе.

Умивено и испеглано зло

Ризикујући да срушим снешка многима, морам рећи да стваралачки понор раздваја пољски „Волињ” од „Даре из Јасеновца” Предрага Антонијевића. На мјесту где би требало да стоји огољена истина, Антонијевић нуди „холивудизацију” пакла, чиме заправо умањује размјере стварне трагедије. Иако занатски коректно одрађен, филм одбија да се суочи са правим Јасеновцем, мјестом дизентерије, крви, смрти и живих костура у блату, пакујући стравичну историју у естетски прихватљиве и стерилне оквире.

Очигледан промашај ове матрице је кастинг. Истина је изневјерена када умјесто подивљалих убица којима из очију избија лудило система, добијемо углађене негативце који изгледају као ликови са Инстаграма. Испеглане униформе, стилизоване фризуре и салонско испијање вина док око њих траје покољ, претворили су историјске монструме у фигуре из јефтиних трилера. Та визуелна естетизација крволока била је јалов покушај да се филм уподоби и прода западној публици под маском борбе за Оскара.

Креатор филма, који је испекао занат радећи на америчким ТВ серијама и акционим филмовима, није схватио да је јасеновачки ужас немогуће приказати кроз холивудску мелодраму. Смањивањем стварног пакла на неколико процената, с циљем да се не згади страним гледаоцима и „да комшије не замјере” због реалног приказа системских злочина НДХ, геноцид се заправо потискује. То је разлог зашто је Запад препознао стерилну драму у „Дари” и дочекао је са великим скептицизмом. Насупрот томе, пољски „Волињ” је снимљен сурово и без уљепшавања, због чега је свуда прихваћен као моћна антиратна лекција.

Траћење историје

Ова креативна штета није изолован инцидент, већ хронична дијагноза. Филмови попут „Олује”, „Хероји Халијарда”, и серије „Немањићи” и „Равна гора”, очигледни су примјери банализовања и траћења капиталних националних тема. Када недорасли режисери и сценаристи површно и занатски импотентно приђу овако важним темама, они директно саботирају културу сјећања. Највећи проблем је што једном траљаво обрађен историјски догађај или личност практично затвара врата те грађе озбиљним ствараоцима за наредних неколико деценија.

Финансирањем „Волиња” Пољска је показала зрелост и ставила истину изнад политике. С друге стране, српска култура пати од кочница политичке подобности, а аутори погрешно вјерују да важне теме треба паковати у холивудски целофан да се неко не би увриједио.

Милица Тепић као примјер

Аутентична слика страдања није дјевојчица која филмски маневрише кроз логор, већ мајка Кнежопољка са чувене Скригинове фотографије, која носи сав терет козарске трагедије. Истински ДНК јасеновачког ужаса урезан је у њене испуцале усне, скамењени страх за дјецу и чисти егзистенцијални хорор, гдје нема мјеста за умивене кадрове и холивудске виолине. Она је права метафора страдања.

Лорданов отвор пакла

Зато је долазак Зафрановићевог филма културни и морални императив. Он зна како се приказује лудило демонских идеологија, што је већ доказао у филмовима „Окупација у 26 слика” и „Пад Италије” и никада није бјежао од суровости зла. Као ученик Прашке школе, он доноси строгост и прави занат, а не холивудско уљепшавање. Он је редитељ старог кова који ће вас без компромиса суочити са ужасом и натјерати вас да гледате пакао какав и јесте.

Завршна поука коју извлачимо из поређења „Волиња” и „Даре” свједочи о неумољивој истини: истинско памћење одбија сваку врсту шминке, а право свједочанство о страдању не настаје због гламура и црвеног тепиха.

Настаје да би трајало у вјечности.