Фото: лична архива

Пише: Предраг Зорић

Премијера Зафрановићевог дуго чеканог филма „Златни рез '42 - Дјеца Козаре” вратила је и ријеч „усташа” у средиште пажње. Ова тешка филмска прича суочила нас је са истинским паклом НДХ и анатомијом есенције зла, јасно показујући јавности стварно, крваво значење тог појма, далеко изван свакодневних политичких лупетања.

За сваког припадника српског народа, ријеч „усташа” је вјероватно најстрашнија ријеч у речнику. Она није обичан појам из историје, нити метафизичка прича о паклу и ђаволу. Она је чисто зло. Та ријеч у себи носи терет стварног и незамисливог страдања, она је синоним за Јасеновац, јаме, покоље и затирање читавих породица.

Поредити усташе са звијерима је неправда према звијерима, а поредити их са нацистима и фашистима је увреда чак и за нацисте и фашисте. Животиње убијају из инстинкта да би преживјеле, док су ови злочини били производ свјесне државне идеологије и чистог демонског лудила. То је ријеч која на овим просторима мора да има статус аларма. Она се изговара са највећим поштовањем према жртвама и са огромном историјском одговорношћу.

Врхунац лицемјерја

Међутим, у данашњој Србији догодило се незамисливо урушавање јавног говора. Актуелна власт је, вођена искључиво жељом за опстанком на трону, посегла за овим застрашујућим појмом као за јефтином батином против неистомишљеника.

Потпуни је парадокс и врхунац бешчашћа да етикету „усташа” српским студентима лијепи Ана Брнабић, бивша премијерка у три мандата, актуелни ВД предсједника Србије и ЛГБТ политичарка која и сама вуче хрватске коријене. Управо због свог поријекла и идентитета, она би морала показати историјску осјетљивост и одговорност, прије него што изговори тако престрашну квалификацију.

Копање по живим ранама народа

Оваквим етикетирањем студената и младих људи, који на улицама потпуно легитимно траже правну државу и сигурност коју је СНС срушио, извршено је потпуно извртање морала. Ово више није обична политичка увреда, него дословна дехуманизација.

Када сопствену омладину и будућност ове земље прогласите синонимом за највеће монструме у историји, ви укидате сваку могућност дијалога. Ви свјесно цртате мету на челу тим младим људима.

Оваква пракса је чиста банализација зла која води у морално уништење друштва. Свакодневним трошењем у Скупштини и таблоидима, ова страшна ријеч губи своју изворну тежину. Када сви огуглају на њу, у тренутку неке стварне опасности историјски аларм се више неће чути. Ово је отварање живих рана сопственог народа зарад ситних и пролазних политичких поена.

Човјек који је прождрао све

Овај потпуни слом вриједности неодољиво подсјећа на завршницу сјајне италијанске серије о немилосрдном вођи Коза Ностре, Салватореу Тото Рини (Il Capo dei Capi). Серија се завршава тешким дијалогом у којем Ринин пријатељ из дјетињства, Бјађо, суочен са пустоши коју је овај оставио иза себе, изговара ријечи које погађају саму срж овога о чему је ријеч:

„Али, ти си све појео, Тото. Људе, ствари, све! Корлеоне, Палермо, Сицилију, достојанство, част, мој живот! И твој...”

Масакр над истином и смислом

Иста је ствар и са актуелним режимом у Србији. Прождрали су и потрошили све: новац, будућност, друштво, територију, институције, достојанство и стид. Али на крају, отишли су и корак даље ка дну. Прождрали су и РИЈЕЧИ. Одузели су им тежину, смисао и потпуно им изврнули значење.

Нанијети такво насиље језику и искарикирати такав појам представља јединствен злочин према колективном памћењу једног народа. 

Пред судом историје. 

Пред сјећањем на невине жртве. 

Неопростиво.