Ћетна се родила на Чеву, у познатој и надалеко чувеној кући Вукотића, 1786. год. Први пут је била удата за једног богатог сељака, али том удајом није била задовољна, јер је у свом мужу видјела слаба и неодважна човјека. Зато једног дана одлучи да га стави на пробу. Прије но што ће се муж вратити кући, Ћетна сједне на праг од врата, пружи ноге преко прага и узме преслицу да преде. У том јој дође муж и умјесто да каже жени да устане да би он могао ући у кућу, заобиђе је и уђе без да јој ријеч рече. Тада је био обичај да, кад домаћин улази у кућу, жена га на ногама дочекује и нуди му столицу да сједне.
Све ово што се збило наљутило је Ћетну и она се врати у род и рече оцу да не може живјети са млакоњом па да ће је сву сасјећи. Убрзо послије овога удала се за Петра Јововића из Марковине. И њега је пробала као првог домаћина, но Петар кад је видио како прекрштених ногу сједи на праг и не диже се, потегну чибук … Ћетна ништа не рече, нити се пожали, а доцније је причала да је тада себи рекла: “Овакав ми муж и домаћин треба”. Петар је стварно био човјек на гласу и добар јунак у бојевима за вријеме Петра Првог Петровића против Османлија и Француза. Ћетна је с Петром живјела лијепо и родила му три сина – три знаменита Црногорца: Рама оца Новакова, попа Луку и попа Мила, опјеване јунаке и харамбаше…
Битка на Граховцу је била 1858. године, у којој су учествовала сва три сина Ћетнина и унук Новак Рамов. Она је тада живјела на Цетињу. Кад је стигао глас од војводе Мирка Петровића о великој црногорској слави и побједи на Граховцу, на Цетињу је настало весеље и звонила су сва звона с манастира. Народ је играо кола, пјевао и величао славу црногорског оружја. Убрзо је и други глас стигао о потанкости исхода битке и погибије појединих Црногораца. Књаз Данило је наредио да се одмах прекине весеље у знак жалости.
Ћетна Петрова завиче из кола: “Што прекидаш весеље, господаре?”
“Изгинули су нам Црногорци, Ћетна. Рањени су ти Рамо и Мило и унук Новак, а поп Лука погибе…”
“Па, зар због тога весеље да прекидамо? Нијесам их родила, господаре, да умру на пријеклад, но да гину за Црну Гору. Не ломи се турска сила без погибије јуначке, паше се сабљама сијеку и топови отимају… Дођи, господаре, па са мном заиграј у коло…” Књаз Данило је пришао и играо са Ћетном, и весеље није престајало.
Касније, за вријеме Омер-пашине похаре, погинуо је и Рамо, други син Ћетнин, у Кити никшићкој.
Са ФБ странице: Историја србске Црне Горе
