Идеологије овог века уништиле су животе појединаца, стотине хиљада, милиона. У чему ви видите метафизичко одређење човека?
Данило Киш: Полазим од тога да ми ништа не знамо. Метафизика је нека врста поезије у прози. Човек је непозната величина. Не знамо одакле долазимо, не знамо куда идемо и не знамо зашто постојимо. Религија, филозофија и поезија покушавају да дају одговор на то питање. Кад кажем поезија, имам на уму књижевност у целини. Али, ни религија, ни филозофија ни поезија нису у стању да нас својим одговорима убеде. У сва три случаја имамо посла само с формама поетске трансформације нашег трагања за одговором на та егзистенцијална питања. Науку, овом приликом, изостављам. Али, и наука за коју многи још увек мисле да ће пре или касније решити све суштинске проблеме, представља, у крајњој линији, само још један поетски покушај да се разумеју људи и ствари.
Ми боравимо у непознатом, као на почетку света или на почетку човековог постојања. Идеологије су настале да би испуниле ту празнину. Оне су најједноставнији начин да се човеку створи утисак како су сви проблеми егзистенције и постојања савладани. На томе се заснива велики успех идеологија, или тачније: на томе се заснивао њихов велики успех. Јер, данас се, као што сам већ рекао, враћамо религији, миту.У том контексту хтео бих да разговарамо о још једном "аспекту веровања", о вашем веровању у "моћ књиге". Како стоји ствар с том "моћи књиге"? Који су чиниоци пресудни за то да једна књига "има моћ"?Данило Киш: Тим питањем бавио сам се још у Енциклопедији мртвих. Није опасно читати много књига, опасно је читати једну једину. Људи који су прочитали само једну књигу – била то Библија, Коран, или Меин Кампф – најжешћи су фанатици религиозних или политичких веровања. Проблем, међутим, постоји и ако посматрамо укупно дејство књижевности на човека. Узмимо Немце: историја показује да они спадају међу народе с највишим нивоом културе. Немци имају писце светског ранга, и много читају. Али, иако су имали Гетеа, Шилера, Хердера, Лесинга, Хајнеа и Канта, код њих је настао нацизам, они су створили концентрационе логоре уништења, убијали Јевреје и остале припаднике "нижих раса". То што су читали поменуте ауторе, што су васпитавани у хуманистичком духу није представљало никакву препреку њиховом паду у варварство.
Крајње је проблематична и теза да писци својим књигама у начелу служе некој "доброј ствари". Којој "доброј ствари" служе? Многи песници и писци су својим поемама и романима увек изнова издавали хуманистичке идеје и идеале – у Немачкој, у Русији, и другде. Писали су лажи које је изродио њихов револуционарни романтизам. Тај револуционарни романтизам распламсавао је у њиховим мозговима имагинацију која им је омогућавала да лаж приказују као истину.
Верујем да за самога себе могу да кажем да својим књигама никада нисам издао истински људске циљеве. Да их не би издао, сваки писац свестан своје одговорности мора трагати за формама уметничког израза које му омогућавају да нађе истину - биле те форме аутобиографске или документаристичке. Он мора добро да се чува имагинације на коју је утицала идеолошка или револуционарна вера.Господине Киш, једном сте говорили о свом "песничком погледу на свет", о свом "трагичном осећању живота". Сматрате ли да је живот апсурдан, као што би се могло претпоставити по судбинама које сликате у својим књигама?
Данило Киш: За живот једног човека сигурно није много подстицајно да се препушта неком песимистичком осећању. Али, за мене је ван сумње да над људским животом уопште почива сенка дубоке трагике. Већ сам рекао: ми не знамо одакле долазимо, и још мање знамо куда идемо – од једног ништавила другоме. Између једног и другог, морамо да се носимо с проблемима егзистенције, старења, болести и с низом других ствари. Постоји, рекло би се, само једна ствар која нам даје извесну утеху: то је љубав. Чак нам и трагична љубав пружа утеху.
Ми писци смо привилеговани, за нас постоји још и књижевност, уметничко стваралаштво; оно нам даје илузију да не живимо узалуд, без смисла, да у свом животу остварујемо нешто суштинско. Можда постоје и друга решења, друге илузије, рецимо религија. Што се мене тиче, ја ни у ком случају не оспоравам да на свет гледам с песимизмом, а знам да нешто од тог песимизма избија и из мојих књига: упркос њиховом ироничном аспекту, читалац често осећа страх. Можда је тај песимистички ођек, који плаши слабе, разлог што моја дела нису тако популарна као дела неких других аутора.С обзиром на своја искуства с тоталитарним идеологијама и системима нашег столећа, ви у својим књигама жестоко браните јединственост и сингуларност човека. Слажете ли се да људска индивидуалност данас и на Истоку и на Западу у подједнакој мери угрожава надмоћ колектива?
Данило Киш: О том проблему данас мислим нешто другачије него пре десет година. Дозволите да вам што могу јасније изложим своје становиште. Свака тоталитарна идеологија разара људскост, а историјско искуство поучава да човек у условима неслободе развија битно радикалније, егоистичније механизме за спровођење и очување својих интереса него у либералној држави која нормално функционише. С друге стране, у људима који су принуђени да живе под владавином тоталитарних система често се развијају квалитети и вредности који се без притиска екстремних ситуација никада не би развили.
Прилично добро познајем совјетску културу и књижевност. На њиховом примеру може се јасно показати како тоталитарни притисак на једној страни извлачи на површину негативна људска својства, оно варварско, док на другој подстиче човека на најхеројскије напоре. Надежда Мандељштам, удовица песника Осипа Мандељштама, кога су убили Стаљинови џелати, на величанствен начин репрезентује многе друге руске песнике, писце и интелектуалце који нису издали своје другове – упркос терору којим су били окружени и који није заобишао ни њихове животе. И ја се ту питам нису ли поезија, књижевност, култура биле они чиниоци који су сачували те људе од издаје.
Но, у исти мах се поставља питање није ли управо одсуство поезије у метафоричком као и у директном смислу речи било услов да се роди слободан човек Запада, макар и по цену да му то одузме душу.
У сваком случају, сувише бисмо поједноставили ствари ако бисмо тврдили да је потлачени човек суштински рђав, док је слободан човек суштински добар. Ствари не стоје тако. У стварности људска својства под датим околностима врло често производе сасвим супротне ефекте, тако да код људи у тоталитарним комунистичким системима можемо наћи у много чему боље квалитете него код оних у слободном делу Европе или на Западу уопште. То значи: одређени негативни и позитивни квалитети виде се у пуној мери само у условима екстремног притиска. Књижевност нам можда даје одговор на тај човеков проблем, јер кад она не би пружала сведочанство о висовима и понорима људског постојања, људске психе, смрт једног детета била би равна смрти једне овце.
Ми, наравно, можемо поћи од тога да нарочито јака форма тлачења деформише и на крају укида човекову способност за људскост, али код неких буди и неслућене снаге отпора, побуне. Долази до неке врсте "процеса хемијског преображаја". И зато бих рекао да тоталитарни системи нарочито оштро износе на видело позитивна и негативна својства људи којима владају.Али, кад пратите ток историје кроз векове, можете ли у њему да откријете неки људски напредак?
Данило Киш: Не могу. Кад гледамо унатраг, видимо да је човечанство напредовало у техничком и научном погледу, али не и у погледу антрополошког остварења специфичних хуманистичких концепција. У тој тачки, потпуно се слажем с Артуром Кестлером. Југословенски песник Мирослав Крлежа описао је, једном приликом, наш двадесети век сликом мајмуна који управља авионом. То одлично дефинише ситуацију у којој се налазимо. Током векова и векова своје знане историје, човек није изменио своју духовну структуру. Ако – примера ради – узмемо само период после другог светског рата, суочени смо с безмерним људским жртвама које је донела културна револуција у Кини, с ужасима рата у Вијетнаму, масовним убиствима која су дело Пол Потових црвених Кмера у Камбоџи, са сулудим религиозним ратом у Северној Ирској, бруталним ратом у Авганистану и ништа мање бруталним ратом између Ирана и Ирака, с крвавим махнитањем фундаментализма, и тако даље.
Сви ти сукоби у нашој епохи ни по чему се не разликују од ратова у антици или средњем веку. Можда су чак "класични ратови" били мање ужасни, јер човек тада још није располагао разорним средствима каква су данас уобичајена. Морали бисмо бити врло наивни да бисмо веровали како је данашњи човек другачији, развијенији. Ја сам, у начелу, уверен да се историја остварује као историја несреће, да се понавља увек у својим рђавим аспектима.__
„Не верујем у машту писца“ (нем. Ich glaube nicht an die Phantasie des Schriftstellers), Адалберт Рајф у разговору са Данилом Кишом у Паризу (1989) – одломак.
Објављено у књизи Кишових разговора и сведочења – „Горки талог искуства” (1990), коју је приредила Мирјана Миочиновић.
Извор: ФБ страница "Разврставање"
