Jедан од мојих највећих учитеља је бол.
Никада у животу нисам конзумирао алкохол, цигарете, кафе, џоинте, било какве психо-активне супстанце.
Занимала ме је аутентична бол, али не у неком смислу мучења.
Него шта се крије иза ње.
И она ми је доста помогла не само да разумем себе, него и друге људе.
Нема емпатије без саосећања, а оно је једино могуће.
Ако можеш да осетиш патњу другог човека.
Када си на нечему, често блокираш чула, овако, све и свакога осећаш.
То је некад неподношљиво, и мораш да се склањаш, али се неупоредиво лакше повезујеш са другим бићима.
Бол је граница до које многи иду, и онда се предају.
Ући у бол значи ићи преко тога.
Где самом себи објашњаваш, на властитом примеру, зашто се нешто дешава.
Када нема бола, нема искуства, само позитивни примери.
Уз бол се силази много дубље.
Не опушташ се где се други опуштају, него истражујеш.
И не бираш лакша решења.
Патња разбија површинску слику о себи и другима.
Што укључује право на рањивост, нежност, несигурност, признање много шта о себи, о чему другима не пада на памет да говоре.
Дакле, не треба величати патњу, него направити од ње учитеља живота, а не побећи по сваку цену од ње, као да не постоји.
Ући у бол значи ући у емоције које нам живот сервира, уместо игнорисања.
Нелагода постојања треба да се прихвати.
Некад нема једноставних одговора, или бекстава, или јефтине утехе.
Суштина, наравно, није ништавило, него разумевање и приближавање људима.
Многи се “чудно” понашају зато што се нису суочили са својим болом.
Када га упознаш, нису ти други вечита мета, него разрешаваш са собом.
Бол је одговор на многа питања, зато треба учити од ње.
Кроз њу сазревамо.
И разумемо зашто неко ради оно што ради.
Зато што га боли, иако се та бол не види голим оком.
У крајњем, бол је покренула у мени многе дубине.
Без ње.
Остао бих на површини и тумачио бих оно што видим, а не и оно што осећам.
И кроз бол.
Али не само кроз бол.
Извор: ФБ Стефан Симић
