Године 1970. једна велика студија у ВисконсинуЊисцонсину, САД 🇺🇸, на популацији од готово 900.000 дјеце, регистровала је аутизам код 0,7 на 10.000 дјеце.
Данас амерички "Центар за контролу и превенцију болести" (ЦДЦ) региструје поремећај из спектра аутизма код приближно 1 од 31 осмогодишњака у САД – 3,2% дјеце.
Чак и ако оставимо 1970. по страни због много ужих тадашњих критеријума, подаци из посљедњих 20-ак година су упечатљиви: 1 од 150 (2000.), 1 од 88 (2008.), 1 од 54 (2016.), 1 од 44 (2018.), 1 од 36 (2020.), 1 од 31 (2022.).
Дио раста сасвим сигурно објашњавају боља дијагностика, шири критеријуми, већа свијест и раније препознавање. Али питање колико тиме можемо објаснити укупни раст и даље заслужује озбиљно истраживање.Зато можда није било паметно свакога ко је питао „шта се дешава са аутизмом?“ аутоматски проглашавати „теоретичарем завјере“. Теорија без доказа није чињеница. Али ни питање без одговора није завјера. Бројеви расту. То знамо. Зашто расту баш толико – то још морамо до краја да разумијемо!Управо из овог разлога мислим да родитељи који не желе да вакцинишу своје дијете нијесу никакви "теоретичари завјере", већ особе које траже одговоре. Док не нађемо одговоре, мислим да је паметно са ослушкујемо и дјелујемо са оним што нам говори инстинкт самоодржања.
