Фото: приватна архива
Пише: Веско Пејак:
О овоме сам писао много прије него што се смјело говорити о сукобу унутар Српске православне цркве. Да будем прецизан дијела Цркве коју контролише Александар Вучић и остатка Цркве који живи по црквеним канонима!
Вучић се не плаши политичких партија. Партије се цијепају, купују, уцјењују, њихови лидери се мијењају и нестају. Не плаши се ни студената, зна да на бирачким мјестима неће имати представнике који броје гласове.
Али постоји једна институција коју не можете направити преко ноћи, нити њен ауторитет измјерити партијским рејтингом – Српска православна црква.
Црна Гора је најбољи доказ колико тај ауторитет може бити снажан. Мило Ђукановић је деценијама побјеђивао политичке противнике. А онда је ударио на Цркву. Литије које је предводио митрополит Амфилохије извеле су десетине хиљада људи на улице и промијениле политичку историју Црне Горе.
Вучић је ту лекцију веома добро научио.
Зато већ годинама тврдим да његова борба није само борба за контролу Србије. За потпуну политичку контролу српског простора потребно је ставити под контролу или ослабити посљедњу институцију која повезује Србе у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској и на Косову – СПЦ.
Погледајте само шта се догодило послије смрти Амфилохија.
Методије, његово духовно чедо, човјек литија и епископ који је стасавао уз Амфилохија, неколико година касније одликује Александра Вучића високим црквеним одликовањем – за „очување духовног и националног јединства српског народа“.
Истог Александра Вучића са којим је Амфилохије имао озбиљне и јавне сукобе.
То није детаљ. То је политичка чињеница вриједна пажње.
И зато треба пажљиво саслушати шта данас говори отац Јован Пламенац, човјек који није јуче дошао у Митрополију, већ припада генерацији свештенства која је деценијама била уз Амфилохија. Човјека који је бивши новинар и који је врло добро информисан.
Не тврдим да Вучић „управља СПЦ“. То би било неозбиљно и недоказиво. Тако велики систем немогуће је контролисати.
Тврдим нешто друго.
Вучић веома добро разумије ригидну хијерархијску структуру Цркве. Разумије њене унутрашње пођеле, слабости, амбиције појединаца и огромну друштвену моћ коју СПЦ има. И покушај политичког утицаја на такву институцију за њега није питање вјере.
То је питање власти.
Зато ће највећа политичка борба у Србији 🇷🇸 можда на крају бити много мање између Вучића и опозиције, а много више између политичке власти која жели апсолутну контролу и Цркве која одлучује да ли ће пристати да буде дио те конструкције.
Амфилохије није пристајао. Платио је главом нашу слободу.
Питање је – колико их је таквих остало?
Видео: Јутјуб, интервју о. Јована Пламенца за Славија - инфо
