Пише: Невенка Пековић Дамјановић
Сјећате ли се оних родитеља који су 2019. и 2020. године узимали своју дјецу за руку и излазили на литије?
Оних мајки и очева који су скидали икону са зида и носили је са собом, као највеће богатство које имају?
Нису имали велике говорнице, моћне људе ни велике заштитнике. Имали су само вјеру, своју дјецу и велико срце.
А дјеца...
Каква су то била дјеца!
Мала, раздрагана, насмијана, са очима пуним неке посебне свјетлости. Ходала су поред својих родитеља као мали анђели, држећи њихове руке, крстиће и иконе.
Некако су, својим дјечијим срцем, осјећала да треба да буду ту.
Није било страха у њиховим очима.
Била је радост.
Као да су и те мале душе осјећале да се иде на мјесто гдје се чува нешто велико и свето.
А родитељи су их водили не да их уче мржњи, већ да их уче вјери, достојанству и памћењу.
Да једнога дана знају ко су.
Да знају шта су им преци оставили.
Да знају да светиња није само камен, зид или стара грађевина.
Светиња је крштење.
Светиња је молитва.
Светиња је икона која стоји у дому.
Светиња је гроб предака.
Светиња је оно пред чим се човјек прекрсти и каже:
„Ово је наше, ово нам је свето.“
И зато су тих дана мајке и очеви узимали своју дјецу за руке и кретали.
По киши.
По хладноћи.
Кроз улице и градове.
Неко са иконом у руци, неко са крстом, неко са дјететом на раменима.
А изнад свих њих, молитва.
Молитва једног народа који је осјетио да више нема шта да изгуби, осим онога што му је најсветије.
И можда ће године проћи.
Можда ће се промијенити људи, времена и околности.
Али остаће фотографије.
Остаће лица.
Остаће оне мале руке у великим рукама својих родитеља.
И једнога дана, та дјеца ће погледати те фотографије и рећи:
„Ту сам био.
Ту је била моја мајка.
Ту је био мој отац.
Ту смо заједно бранили оно што нам је било свето.“
И тада ће разумјети оно што њихова мала срца можда нијесу могла да објасне.
Разумјеће да их родитељи нијесу водили да мрзе, већ да воле.
Да воле Бога.
Да воле своје ближње.
Да поштују своје претке.
И да се, када дођу тешка времена, не окрену од свога крста.
Јер се светиња не брани мржњом.
Светиња се брани вјером, љубављу, истином и храброшћу.
Зато данас, када погледамо те фотографије, немојмо видјети само масу људи.
Погледајмо мајку која држи дијете за руку.
Погледајмо оца који носи икону.
Погледајмо дјечије очи.
Погледајмо та мала лица, тако мирна и озарена.
И сјетимо се времена када је цијела Црна Гора личила на једну велику молитву.
То није само фотографија.
То је успомена на једно вријеме.
На једну генерацију родитеља.
На једну генерацију дјеце.
На једну велику молитву.
На једно велико срце.
И на тренутак у којем је један народ показао колико снаге може да стане у крст, икону, дјечију руку и срце једне мајке и једног оца.
Слава Богу за све.
Извор: ФБ портал: Отац Гојко- Заједница
