Фото: ФБ, приватна архива

Пише: Предраг Р. Зорић

Јавни наступи Милана Кнежевића у Скупштини и медијима примјер су модерног популизма и политичког сензационализма који има за циљ привлачење пажње, а не конструктивну расправу. Његово коришћење сатире, досјетки и театарског понашања свјесно претвара јавни простор у циркус, чиме се трајно онемогућава повратак повјерења народа у претходним режимом урушене институције.

ТРАДИЦИЈА
Овакав стил комуникације представља наставак традиције балканског политикантства, чији је ранији примјер био рахметли Новак Килибарда, познат по личним прозивкама и популистичким опаскама у парламенту (попут чувене изјаве о плаћању поправке зуба опонентима). Баш као и некадашњи лидер Народне странке, Кнежевић своју књижевну елоквенцију злоупотребљава за креирање кафанских гафова и забаве за масе, што је неспојиво са озбиљним и одговорним бављењем државним пословима.

РАЗМЕТАЊЕ
Цитирање свјетских класика попут Роберта Фроста током расправа о буџету или системским законима представља класично скретање са теме и разметање знањем. То је покушај стварања вјештачког привида интелектуалне супериорности на терену у који политички противници, који су неких других струка, нити могу нити морају бити упућени.

КВАЗИ-ХУМОР
Овај предвидиви хумор циља на најниже емоције и поједностављене идентитетске наративе умјесто на подизање политичке културе. У маниру стенд-ап комичара, примјер су његови коментари о наводној непобједивости Александра Вучића, гдје се покушајима духовитости заправо маскира очигледна политичка зависност и чињеница да је од поменутог непоменика третиран као куче на повоцу.

ЕСТРАДИЗАЦИЈА
Његово учешће у забавним телевизијским форматима, попут нпр. емисија Јоване Јеремић са Јеленом Карлеушом, потврђује да је ријеч о чистој естрадизацији политике. Док озбиљан политичар никада не би себи дозволио гостовање у студију конципираном за сензационализам и скандале, за Кнежевића и његову репутацију такво окружење дјелује као природно станиште.

РИЈАЛИТИ
Честе ситуације вербалних и тобожњих физичких обрачуна са опонентима функционишу по принципу прорачунатог политичког блефа („држите ме да испадне да сам храбар“). Врхунац таквог театра су и сценске појаве попут наводне „одбране“ Ботуна, гдје се политички активизам претвара у комичну представу у тренерци „Црвене звезде“. Својевољан улазак у полицијску марицу испред камера послужио је искључиво за креирање лажног привида уличног херојства, осигуравање насловница и скретање пажње са суштинских тема.

КАДРИРАЊЕ
Оваква стварност намеће питање о критеријумима селекције политичких кадрова у нашем друштву. Чињеница да профили људи који се ослањају на ријалити естраду кроје државну политику показује озбиљан поремећај вриједности, гдје људи без капацитета за управљање кућним савјетом у улазу неке зграде постају представници народа. Докле год се јавна ријеч срозава на овај ниво, озбиљни и стручни људи остају у сјенци спектакла, што дугорочно продубљује поларизацију и уништава повјерење грађана у институције.

Када се наш Миланче скоро задржао у САД, понадали смо се да се тамо запослио у правом циркусу, нашавши посао који много боље одговара његовом таленту. Авај, убрзо се вратио на домаћу сцену да настави са својим препознатљивим политичким репертоаром.

Извор: ФБ, дозвола аутора