У оквиру програма „Никшићка културна сцена“, у организацији Народне библиотеке „Његош“, у Градској кући представљена књига Миодрага Лекића „На истоку Запада и западу Истока“- збир есеја, записа и анализа о политици, дипломатији, историји, култури и свијету који се убрзано мијења.
Лекић у књизи повезује дипломатију, геополитику, историју и културу, посматрајући савремене догађаје из ширег цивилизацијског контекста. Књижевник Стефан Синановић у његовом дјелу препознаје спој ерудиције и елеганције.
“На десној клапни овог издања има једна лијепа и симболична фотографија настала 1987. године на Ивановим Коритима а на њој видимо Борислава Пекића, друштву Миодрага Лекића и пар других цетињских домаћина, како заједнички засађују дрво – е сад, наравно дрво је прастар тематски материјал макар кад је у питању његова књижевна симболика, од Шела Силверстајна до Гетеових романтичара па надаље, одражава идеју трајања, раста али и својеврсни отпор уништавању. Ми који смо привилеговани да познајемо Миодрага Лекића, да читамо његове књиге, па ето и да о њима понешто овдје кажемо, можемо да уочимо сличну симболику – литература као залог за будућност. Некако је утисак да смо из тмине и магли XX вијека ипак кренули да разазнајемо путоказе, па ето и у Црној Гори, можда нисмо до краја пронашли себе али, дозволите ми да будем личан, макар у односу на период од прије 30. августа 2020. године – чини се да је понешто проходније и да перспектива више није толико замагљена. Е па ако бисмо нешто могли да узмемо за цивилизацијске смјернице које указују на неке свјетлије перспективе онда би то морао да буде примјер Миодрага Лекића. И ако будемо сјутра говорили с изазовима наше епохе неће бити могуће да говоримо о ономе најбољем што смо имали а да не поменемо његово име“, казао је Синановић.
Распон тема књиге креће се од међународних односа и дипломатије до књижевности, умјетности и личних свједочења. Аутор не нуди готове одговоре, већ сложенији поглед на појаве које често покушавамо да објаснимо поједностављеним подјелама.
„Прво питање које ми се наметнуло било је – како говорити о књизи која је, по својој природи, отпорна на једноставне дефиниције? Јер ова књига није само књига о политици. Није само књига о дипломатији. Није само књига о историј. Није ни само књига о Истоку и Западу. Она је, прије свега, покушај да се разумије свијет који је постао толико сложен да су наше старе подјеле често постале недовољне да га објасне. И можда је управо зато наслов књиге толико добар. “ На истоку запада.“ Већ у тих неколико ријечи постоји парадокс. Постоји питање. Постоји провокација. И постоји једна важна порука: свијет није састављен од чистих и одвојених категорија. Миодраг Лекић је, говорећи о књизи, рекао једну реченицу која ми се чини кључном за њено разумијевање “Не постоји прецизна, фаталистичка граница између истока и запада.“ Мислим да би управо ову реченицу требало ставити као један од кључева за читање цијеле књиге. Јер шта је заправо Исток? А шта је Запад? Да ли су то географије? Политички системи? Цивилизације? Културе? Вриједности? Или су то само ријечи које смо толико дуго користили да смо заборавили колико су сложене? Лекић управо ту једноставност доводи у питање. И то не чини апстрактно, већ врло конкретним примјером. Ако Запад одређујемо само кроз политичку припадност, онда бисмо, како је сам рекао, дошли до апсурдне ситуације у којој би Сјеверна Кореја била Исток, а Јужна Кореја Запад. А знамо да таква подјела не може објаснити стварни свијет. Јер цивилизације не функционишу као политичке мапе. Оне се преплићу. Утицаји путују. Идеје прелазе границе. Људи прелазе границе. Књиге прелазе границе. А историја никада није поштовала линије које су људи повлачили на картама”, казао је, уз остало, Никола Марковић, директор Радио телевизије Никшић.
Управо је наслов књиге, сматра Марковић, посебно близак Црној Гори, простору на којем су се вјековима сусретали Исток и Запад, различите културе, цивилизације и традиције.
“Ми смо историјски простор сусрета. Наша архитектура говори о томе. Наша књижевност говори о томе. Наша политика говори о томе. Наша вјера, обичаји, начин живота и историјско искуство говоре о томе. Црна Гора никада није била изолована цивилизација. У њој се сусрећу Медитеран и Балкан. Исток и Запад. Католички и православни културни простор. Венецијанско и османско насљеђе. Европска модернизација и балканска традиција. Зато је питање гдје припадамо много сложеније од одговора који се може написати на једној застави или у једној политичкој декларацији. Можемо припадати Европи, а да не негирамо оно што смо били. Можемо бити дио западних институција, а да не морамо прихватити идеју да је све што долази са Запада аутоматски вриједно. Можемо имати историјске везе са Истоком, а да не морамо због тога одбацити европски пут То је, чини ми се, један од важних изазова које ова књига поставља пред нас”.
Лекић се бави односима великих сила, европским подјелама, дипломатијом и геополитиком, Хенријем Кисинџером, књижевношћу и културом, Његошем и Бориславом Пекићем. Такав спој показује да се савремени свијет не може разумјети без историјског искуства и културног контекста.
“Био сам инспирисан некаквом модом, код нас, тачније, заокретом политичке партије, да треба да смо западњаци. Памтим вријеме када је у Црној Гори и Југославији, постојала синтагма о такозваном „трулом западу“, тако да смо ми прошли пут од трулог запада до тога да смо сви данас запад. Питање је да ли смо? Неко каже да смо запад, неко да смо исток, неко да смо исток и запад, а неко да нисмо ни исток на запад. Ми направили кућу на сред пута. У сваком случају, ми смо зона историјске шизме, што је толико јасно, ако погледамо подјелу великог Римског царства на западно источно, а затим друге велике црквене шизме 1054. године, када је дошло до подјеле хришћанског свијета, на католике и православце. То је компликована тема и према њој се морамо односити без страсти и политичког заокрета. Неки су постали западњаци због заокрета партијске линије, као што су и промијенили нацију.У једном периоду били су припадници једне нације, па је дошао до заокрета странке и онда су постали друга нација. То је културолошки озбиљна материја, не може се симплификовати и подвући под партијску линију. Сва наша различитост, мултиетичност и везе са другим земљама су потенцијално богатство и драгоцјене вриједности за суживот. Новији текст је о Његошу и догађају на Сицилији 1282. године. Питање је да ли је Његош знао за догађај када су Сицилијанци са острва избацили Французе, који били окупатори, а то је било на дан Ускрса. Ту тему нијесам само ја обрађивао, већ је развијена теза да је Његош то знао и да је могла бити инспирација за „Горски вијенац“. Ту је и текст, забиљежен на основу личног искуства, о Бориславу Пекићу, који је као младић од 18 година, због дискусије или његовог писменог рада, после Другог светског рата, осуђен на 18 година затвора, а одлежао је пет. Написао ми је писмо са пуно детаља о његовом боравку и једно писмо са значајним порукама, које сам објавио сам у књизи. Било је занимљиво видети Пекића, како прима награду Његошеву награду 1897 године на Цетињу, у времену у коме није било идеолошке цензуре”, појаснио је Лекић.Истражи Европу
Иако се враћа историјским догађајима и личностима, књига је прије свега окренута садашњости, свијету у којем се један међународни поредак руши, док се нови тек обликује.
“Један међународни систем је срушен, док се у порођајним мукама, врло компликовано, нови ствара. Дакле књига, колико год има неке повратке у историји, ипак је о данашњем времену и о хаотичним међународним дешавањима. Црна Гора, колико год да је мала, морала би да избегне да се одређује по линијама исток и запад, односно, да се прикачимо јачем. То је атмосфера протектората, у којем вас газде, које се слушају, не цијене“, поручио је аутор.
Модерирала је књижевница Милица Бакрач. „На истоку Запада и западу Истока“ је књига о свијету у којем живимо, о времену великих промјена и потреби да се у тим промјенама сачува право на властити поглед.
