Прије пар дана генерални секретар Покрета Европа сад (ПЕС) Борис Пејовић одредио се према Вучићевој политици на врло децидан начин. Ево како су изгледали наслови његових осврта у медијима: „Синхронизовани напади Ђукановића и Вучића доказују њихову нераскидиву везу“, „Вучић развија добре односе са Црном Гором једино када је Ђукановић на власти“.
Мада је у насловима речено све, појашњење Пејовића било је сљедеће:
„Данашњи синхронизовани напади СНС-а и ДПС-а доказују нераскидиву везу Ђукановића и Вучића. Ове двије наводно завађене структуре имају паничну потребу да се заједно штите и одржавају, док пред очима јавности покушавају да замагле историју заједничког дјеловања…
Данас су СНС и ДПС, као симболи превазиђених политика, одлучили да играју оно што најбоље знају и умију. Набацују једни другима политичке волеје. Док нас Вучићеви мегафони називају „милогорцима“ и тако наводно од нас бране српство, истовремено Ђукановићеви пропагандни пунктови тврде да радимо за Вучића, са циљем да се идентификују као заступници одбране државе и црногорског идентитета. Док јавно Ђукановић и Вучић покушавају да диктирају теме и изазивају тензије, у пракси и у свакој прилици спроводе оно што су вјероватно договорили далеко од очију јавности.“
Призвук државне идеологије против малигних играча
Овај став Бориса Пејовића, који је уједно и потпредсједник Скупштине Црне Горе, има призвук државне идеологије, гдје су два малигна политичка играча — Вучић и Ђукановић — означени као савезници у заједничком послу: да Црну Гору врате у некадашње стање, споја државе и организованог криминала.
Али, хајдемо на хронологију која наводи на такав закључак, гдје је Борис Пејовић навео сљедеће:
„Интересантно је да су чврсти партијски односи СНС-а и ДПС-а успостављени након што је Ђукановић 2009. признао Косово, а претходно са дијелом опозиције усвојио Устав по коме српски језик није службени…
– Не само да Александру Вучићу то није сметало да унапређује односе са ДПС-ом, већ је, након свега, у предизборној 2015. години послао истакнутог функционера Николу Селаковића на партијски конгрес ДПС-а да лично Ђукановићу пренесе поздраве, уз констатације да се од ДПС-а има шта научити, те да им СНС жели да још дуго година остану на власти.
– Није било никаквих тензија у односима Ђукановића и Вучића због заставе, признатог Косова или службеног језика, јер су очигледно имали неки други заједнички језик.
– Зато је Вучић, када је резултатски било густо на изборима 2016. године, својим изјавама потрчао да помогне колеги Ђукановићу причом о државном удару, на коју су се касније позивали и бројни функционери ДПС-а.
– То је било вријеме када је ДПС имао велику медијску помоћ од Информера и информативног програма „Минут-два“, који су спроводили најбруталнију кампању против опонената тадашњег Ђукановићевог режима, поготово против извршне директорице МАНС-а Вање Ћаловић.
– Није било ни реципрочних мјера 2018. године на одлуку Црне Горе да забрани улазак Матији Бећковићу, Чедомиру Антићу и Владу Георгиеву…“
Потом се Пејовић осврнуо и на формирање Владе Дритана Абазовића 28. априла 2022. године, гдје је рекао:
„Након смјене власти у Црној Гори и нарушених релација, званични односи са Србијом накратко су поново унапријеђени када је гласовима ДПС-а формирана мањинска 43. влада, што потврђује да је за добре односе Србије и Црне Горе, док је Вучић на власти у Србији, неопходно и да ДПС буде на власти у Црној Гори или да је контролише.“
И завршио је хронологију овако:
„А да је ДПС и након свих наводних политичких битака могао да рачуна на СНС, најбољи показатељ је 2023. година и заједничка дисквалификација Милојка Спајића из предсједничке трке, што је и по извјештајима међународних организација урађено на незаконит и неоснован начин.“
Вучићеве и Ђукановићеве игре без граница
Хронологија која је наведена сасвим је довољна да се изведе чврст закључак о савезништву ДПС-а и Српске напредне странке, које никада није престајало, са важним моментом: да пред очима јавности покушавају да замагле историју заједничког дјеловања, какоје то оцијенио Пејовић. .
Да би ова хронологија била комплетирана, морају јој се додати још два датума.
Први је састанак у париском хотелу „Риц“ 2008. године, гдје су се, према тврдњама Војислава Шешеља и Ратка Кнежевића, састали Александар Вучић, Томислав Николић, Мило Ђукановић, Станко Суботић, француски обавјештајац Арно Данжан, а према неким тврдњама и Миломир Марић. Претпоставља се да је ту договорено стварање Српске напредне странке и долазак Вучића на власт.
Други важан датум је 25. октобар 2018. године, када је у емисији „Упитник“ на РТС-у Ивица Дачић рекао да сматра како би српске партије у Црној Гори требало да направе договор са Ђукановићем и учествују у власти, уз аргументацију да би Срби добили веће учешће у институцијама. Дачић је тада био високи државни функционер — први потпредсједник Владе и министар спољних послова Републике Србије.
Циљ је био очит: уништење било какве опозиције и осигурање најтврђе могуће власти Мила Ђукановића.
Београд је те 2018. тражио да српске партије уђу у власт са ДПС-ом, а сада од њих тражи да изађу из коалиције са ПЕС-ом, Демократама и другим партијама парламентарне већине. Чудно? Не, ништа није чудно ако знамо да власт у Београду отворено ради на томе да се ДПС поново нађе у орбити власти у Црној Гори.
Ко са ђаволима тикве сади, о главу му се разбијају
Озбиљна оптужба потпредсједника Скупштине Црне Горе о нераскидивој вези Вучића и Ђукановића, која је поткријепљена хронологијом дјеловања њиховог савезништва и која је очита и данас, представља стајну тачку са које се могу планирати даљи политички кораци. Борис Пејовић је једини политичар са највишег државног нивоа у Црној Гори који је рекао оно што се морало рећи и зато заслужује све честитке. Многи то нису смјели урадити плашећи се Вучићеве и Ђукановићеве пропагандне машинерије, засноване на вулканском блаћењу и вријеђању људи.
Зато одговор Вучићевих експонената у Црној Гори на наводе Бориса Пејовића није био усмјерен ка оспоравању очитог и аргументованог. Реаговали су као зле тетке, са клизећим стартом на Пејовића, на најприземнији могући начин, што ће бити тема неког наредног текста.
А шта друго да раде када су у служби режима Вучића који је устројство државе Србије направио по моделу Ђукановића, а то је спој свих грана власти са организованим криминалом, гдје буја бесконачна корупција?
У скупштинској расправи Пејовић се дотакао тог момента на сликовит начин, рекавши сљедеће: „А када сте толико морални, господине Кнежевићу, ниједном вас нисам чуо да сте се осврнули, на примјер, на језиве ствари у Србији. Овдје су људе давили кесама, знате шта су им тамо радили? Тамо их убијају, пале, бетонирају, па их у бурад закопавају у земљу. Гдје сте тада били да нешто кажете, господине Кнежевићу?“
Дакако, Милан Кнежевић се никада неће осврнути на моменте који пластично говоре о режиму Вучића. Када би се дрзнуо да било када и по било ком поводу упути најблаже критике Вучићевом режиму, моментално би му се завршила политичка каријера. Вучићеви медији би га разапели а потом и немилосрдно збрисали са политичке сцене. Па да завршимо са оном народном изреком: ко са ђаволима тикве сади, о главу му се разбијају.
Извор: Журнал
0 коментара