Пише: Александар Нововић
Видим да су се ових дана упрегли из свих рупа Вучићевог режима да грме о издаји и забијању ножа у леђа, а себе да цртају као спасиоце Срба и српства. Као и увијек, иде синхронизовано од прљавштине и таблоида до примитивних сателита тужном селекцијом изабраних. Па видимо како се ,,правији" Срби желе издвојити од мање правих Срба и то увијек по старој фори: нападни друге за оно што ти радиш.
Па да видимо гдје је, ко је и шта је издаја.
На примјер, Александар Вучић се руковао са Билом Клинтоном. Ангажовао је људе Тонија Блера. Примао подршку Герхарда Шредера. Пио вина са бившим вођама терористичке ОВК – Тачијем и Харадинајем. Замислите како би Информер, Вучић и Кнежевић то представили јавности и какву би хајку дигли да је то радио неко из супротног табора.
А Вучић је такође и преговарао и прихватао споразуме којима су српске институције на Косову интегрисане у косовски систем. Изградио је политички монопол Српске листе, под чијом је сјенком растао Милан Радоичић (онај што је предводио оружани инцидент у Бањској). Оставио је без коначног одговора убиство Оливера Ивановића. Под његовом влашћу расле су криминалне групе, плантажа Јовањица која је имала подршку државних служби, а узбуњивачи (Крушик) и праве патриоте су постајали мете.
Под његовом влашћу срушена је Савамала, потопљена Ваљевска Грачаница, враћен пројекат рударења литијума, прешеган старозавјетни Храст стар 600+ година, а коначан чин издаје је продаја Генералштаба зету Доналда Трампа пред којим, запамћено је, Вучић сједи без и мало достојанства и личног интегитета.
Све је, дакле, могло бити продато, потписано, потопљено, прећутано или заборављено – под условом да Александар Вучић остане на власти и показно једе паризер. И то је била дугогодишња пракса трговине за сопствени спас: дати све и слушати све – од Меркел до Урсуле – само да се опстане.
Да не забораве ови ,,наши“ и 2016. годину док су Срби у Црној Гори пролазили кроз монтирани процес за наводни државни удар, Вучић је одржавао односе са Милом Ђукановићем и давао тежину његовој верзији догађаја.
Када сљедећи пут Александар Вучић некога назове издајником, нека се сјете његови послушници и десанке руке са ким се све бивши радикал руковао, кога је ангажовао, шта је потписао, кога је штитио, пред ким је ћутао и шта је био спреман да преда.
Дакле, ако је свако политичко попуштање, реална калкулација и рационална политика у Црној Гори - издаја, како се онда називају потези Александра Вучића старог трговца?
А у његовом случају, као и у случају свих режима на заласку, тактика је проста: увијек оптужуј друге за оно што ти радиш. Многи са његове стране то не виде, али нека се запитају да није можда „издаја“ само посљедња ријеч иза које се сакрива човјек који нема више шта да понуди.
