Илустрација: Пулс јавности
Пише: Стефан Синановић
Симптоматично је како „Опсесија” глобално окупља доста сличну публику оној што ју је, ономад, својом идејом о црначкој супремацији (која није ок; а још је мање ок била околност суспендовања сваког проблематизовања те идеје, него ајде припишимо то woke zeitgeistu) привукао Џордан Пил (Get out, 2017). И заиста јесте, у оквиру жанровских конвенција па и кризе граничних жанрова, свјежија и занимљива перспектива. Међутим рупе у сценарију толико наивне, филери толико неодрживи и приличан број уведених па неразјашњених мјеста (произвођач и дистрибутер one wish врбице? или одбијање протагонисте да проблем ријеши сетом најлогичнијих солуција) не само да иритирају и кваре утисак него и доста подсјећају на слабе поставке полазника креативног писања и осталих ентузијаста-аматера што тек треба да уче о проблему мотивације у књижевности итсл. Можда није ни чудно што је филм толико одушевио генерацију коју су мреже форматирале тако да је поремећај пажње хронична бољка — или неке од феминисткиња трећег таласа које се на примједбе о пар усиљених момената и саме претворе у Фрики Ники. Не знам.
Било како било: кад је Костанцо Костантини питао Фелинија о неким тада исто свјежијим изразима, овај је казао: ок, али ипак погледајте како је то радио Орсон Велс. Има својих тренутака савремени психолошки хорор, и све то начас дјелује лијепо и вриједно пажње али ипак — прво погледајте како је то радио, рецимо, Такаши Миике. Макар овлаш осврт на традицију сигурно не може да шкоди.
