Пише: Бојо Пижурица

И ође, и овђе, и нонђе, сви се осладише, омрсише, омастише. Нико у овој земљи не живи тако добро као они који је упропастише.

Тако је отприлике пјевао један велики пјесник који, наравно, није мислио на Црну Гору јер је она једина земља у Европи у којој се живи од поштења и бусања у поштење.

Код нас је поштење толико изражено да судови практично и немају посла. Чак и ако се краде, краде се поштено, чак и ако се узимљу провизије, узимљу се да би се инвестирало у Црну Гору.

Вектори великих утицаја углавном се не мијењају, на примјер, Америке на Блиски исток, Њемачке на Балкан, Црне Горе на поштење. Зато и пјевамо “И чувари твог поштења” са руком на устрепталом поштеном срцу. Додуше, пјевамо ми и “Волимо вас брда тврда” нарочито она куда треба да прође ДУП, пјевамо и “Ловћен нам је олтар свети” иако тамо нема ни Ловћена, ни олтара. Шта ће ти олтар када имаш поштење.

Црна Гора је, на срећу, избјегла материјализацију друштва, зна она да је то минско поље намирисано феромонима уживања и потрошње. Материјално друштво има свој посебан морал а то је да га нема.
Овакве ствари никада не могу да се десе у Црној Гори и то је велика вриједност нашег друштва. Код нас су ријешени сви односи, нижа класа се према вишој односи са поштовањем, симпатијама и дивљењем надајући се да ће преко ње моћи нешто ситно да среди и ућари.

Сват до свата, кум до кума , а невјеста Црна Гора

Виша класа се васпитава на презиру а нижа на сервилности. Тако је успостављен модел идеалног феудалног друштва. Рајско је оно друштво у којем су богаташи опростили несналажење својој сиротињи, а сиротиња поништила своју завист према богаташима. Богаташка кола вуче сиротиња а пожељно је да притом и пјева.

Политика је ту да се то лако не уочи, да се све поравна као нека парна пегла што ради на пару. Или на паре. Она је ту да сиротињи подмеће идеју лажне праведности и лажне наде за могућим стицањем.

Понекад можда дође вријеме када поштење ваља трампити за какву корист, али ми нијесмо такви. Ево на примјер, бивши режим, владао је 30 година и огрезао у поштењу. Мислите да он није могао да преда дјелић свог поштења за какву корист, али не, прст образа то није дозволио. Један прст на образ а други неђе друго.

Он је, осим поштења, волио и демократију, њу је толико био захуктао да замало сви не поломисмо вратове. ДПС је тако откостио Црну Гору да је чапре остало таман толико да се питамо – Шта ћемо сад кукала нам чапра?!

Како шта, па у Европу, оазу поштења. Наше поштење је чувено у Европи нарочито у тамошњим лукама. Ми смо синови поштења а синови су богме и они. Сват до свата, кум до кума , а невјеста Црна Гора. Није тачно да нас Европа гледа као ћуран глисту, прије ће бити онако равноправно као ћуран ћурку.

Зато смо се тако лако и препознали. Ако смо се питали шта је то што лебди између нас, оно танано, оно неизрециво, није то неки случајно пуштени вјетар, то је њинд оф цханге.

А шта ће народ који се није ухватио у то поштено коло? Какав је његов удио? Па у молитви – “Праштај кад будеш судио”.

Извор: Борба, одобрење аутора