Пише: Стефан Симић

Отишао сам у Нови Пазар, пре коју годину, да одржим наступ.
Вратио сам се постиђен колико мало познајем земљу у којој живим.
Толико је све било добро да сам се врло брзо вратио поново и поново...
Кренуо сам тамо као у туђину,
а вратио сам се више свој него мало када.
Зашто ми нико није рекао да је то један од најмлађих градова у Европи, по броју деце?
Да град, уместо новогодишњег концерта и ватромета, новац даје деци без
родитељског старања?
Зашто мало ко прича да се око Новог Пазара налазе прва престоница средњовековне Србије, најстарија очувана црква у земљи, Сопоћани и Ђурђеви ступови, а да у самом граду и даље живе стари хамам, ханови, џамије и чаршија?
Где још у Србији, на тако мало простора, заједно дишу корени српске државности и жива бошњачка култура?
Нови Пазар није никаква периферија Србије.
Он је једно од места на којима Србија најдубље упознаје саму себе.
Зашто ми нико није рекао да вера, када се живи на прави начин, не
раздваја људе, него их чини бољима?
Да се види у погледу, благости и начину на који дочекује непознатог човека?
Градови нису криви што их не познајемо. Само нисмо имали прилику да их доживимо на прави начин.
Сећам се како је познаница, док смо седели у центру, оставила торбу метар од себе.
Ношен београдским искуством, рекао сам јој:
„Украшће ти је неко.“
Самоуверено је одговорила:
„Овде се не краде.“
У кафићу у којем сам наступао нису служили алкохол, па чак ни газирана пића.
„Бринемо о здрављу својих гостију“, рекли су ми.
Преноћио сам у згради старој неколико стотина година, као да сам закорачио у Мешиног „Дервиша“.
Али највеће откриће нису биле ни грађевине, ни храна, ни боје, ни мириси.
Били су људи.
Начин на који су ме дочекали.
Начин на који су разговарали са мном.
Начин на који су ме испратили.
Нигде се нисам осећао толико својим као у граду у којем је, према свему чему су нас учили, требало да се осећам као странац.
Наравно, ни Нови Пазар није бајка.
И тамо се тешко живи.
И одатле људи одлазе.
И тамо постоје неправда и поделе.
Утолико је драгоценије што је тај град сачувао способност да дочека човека.
Тада сам схватио:
Нови Пазар никада није био далеко од Србије.
Далеко смо били ми једни од других.
Оно што се мени догодило током неколико одлазака, студенти су сада омогућили читавој земљи.
Натерали су Србију да поново упозна саму себе.
Пешачили су једни према другима.
Спавали једни код других.
Делили храну, воду, умор и наду.
Улазили у градове о којима су раније знали само име, а из њих излазили богатији за хиљаде људи.
Учинили су оно што годинама нису успевали ни политичари, ни институције, ни велике патриотске речи.
Спојили су Србију.
Не заставама и паролама, него сусретом.
Предрасуде најлакше опстају док се људи не познају.
Довољан је један сусрет да туђи град добије лице.
Један загрљај да „они“ постану наши.
Један заједнички пут да схватимо да никада нису ни били „они“.
Годинама су нас учили да живимо једни поред других, уместо једни са другима.
Да једни о другима знамо таман толико да можемо да се плашимо, а недовољно да бисмо могли да се волимо.
Студенти су то променили.
Нису само прешли километре.
Прешли су преко предрасуда, страхова и граница које су други годинама подизали у нама.
Нису нам одржали предавање о заједништву.
Показали су нам како оно изгледа.
Кренули су људима, а људи су кренули њима.
Нови Пазар никада није био далеко од Србије.
Далеко смо били ми једни од других.
А студенти су ту даљину прешли пешке.

Извор и фото: ФБ, дозвола аутора