Радуле Ракочевић, фото: Жељко Шапурић
Пише. Жељко Шапурић
Данас се у Господу упокојио мој пријатељ, никшићки пјесник и боем Радуле Ракоције Ракочевић.
Тешко је данас пронаћи праве ријечи. Неке вијести човјек прочита, застане и настави даље. А неке га пресијеку. Ова је једна од њих.
Отишао је човјек који је живио другачије, који је носио свој свијет у себи и који је своју тугу знао претворити у пјесму. Отишао је пјесник који је написао ко зна колико стихова, али за живота објавио само једну књигу поезије. И баш у томе остаје једна велика неправда према његовом дару.
Радуле није морао много да говори да би човјек схватио да пред собом има пјесника. Његов живот био је пјесма, често тужна и горка, али искрена. У његовим ријечима било је и љубави, и разочарања, и самоће, и оног посебног никшићког боемског духа који се данас све рјеђе среће.
Сјећам се једног нашег разговора. Били смо сами за кафанским столом. И ја сам тога дана био тужан. Радуле ми је причао о свом животу, о ономе што је прошао, а посебно о својој више него тужној љубавној причи.
Слушао сам га и тек тада до краја разумио његове стихове.
Схватио сам да он није писао о туђим животима. Писао је себе. Свака његова пјесма носила је дио њега – неку успомену, неку љубав, неку рану коју вријеме није успјело да залијечи.
Данас тог човјека више нема. Нема његовог гласа. Нема његових прича. Нема оног његовог посебног погледа на живот. Нема га за кафанским столом, тамо гдје су настајале приче које су знале трајати дуже од ноћи.
Остала је само празнина. А празнина која остане иза правог пријатеља не може се ничим попунити. Најтеже је када схватимо да некоме више никада нећемо моћи рећи: „Видимо се.“ Остаје само оно тихо и болно – „Збогом, пријатељу.“
Радуле је био један од оних људи које Никшић мора памтити. Био је један од његових пјесника, један од његових боема, човјек који је припадао овом граду и онда када га овај град можда није довољно разумио.
Слободно могу рећи – Ракоције је био један од најбољих никшићких пјесника. Иако је имао само једну објављену књигу, ("Трагом слутњи мојих" 1995) али је имао оно што ниједна књига не може човјеку дати – пјесму у души.
Зато се данас, осим за његову душу, молим и за његове пјесме. Да их неко пронађе. Да их сачува. Да их сакупи на једно мјесто. Да се једног дана објави књига Радула Ракоција Ракочевића, како би и они који га нијесу познавали могли да упознају оно што је годинама носио у себи.
Јер било би тужно да са њим оде и оно што је стварао. А пјесник који је толико година носио пјесму у себи заслужује да његова пјесма настави да живи.
Драги мој Ракоције, не знам гдје пјесници одлазе када напусте овај свијет. Али волио бих да вјерујем да тамо негдје постоји једна велика кафана, пуна оних који су прије тебе отишли, и да си већ пронашао свој сто.
Можда си већ отворио свеску. Можда некоме читаш своје стихове.
А можда се само смијеш, онако како си знао, и питаш се зашто смо овдје толико туговали.
Путуј, пријатељу мој. Остави ову земљу и све њене туге. Остави Никшић, али немој мислити да ће Никшић оставити тебе. Остаћеш у причама оних који су те познавали, у сјећању својих пријатеља и, надам се, у књизи која ће једном носити твоје име.
Нека ти је лака црна земља, Ракоције. Нека ти Господ подари вјечни мир. А твојој пјесничкој души – мјесто међу великим пјесницима.
Збогом, драги пријатељу. И хвала ти за све оно што си био.
Ж.Ш.
-----------------------------------
НИКШИЋКИ САН
У граду овом, знам да она сања
Блажене снове, међ уснулом травом
Игру несташну, тајних миловања,
И требјешке сјенке у сутону плавом ...
Заобиђи сан, ил просто га прођи...
О чему то сањаш ноћи ове мркле...
Не снивај толико, пробуди се, дођи,
Чекаћу те, душо, код Саборне цркве ...
Или на језеру, или на ријеци ...
Кажи само којој, јер има их двије ,
Изабери гдје ћеш, или просто реци
Топло срце твоје, шта то ноћас крије ...
Залуд сви су снови, зора опет руди..
И кад те облије нека слутња блага,
Отвори очи ... онда јава буди,
И никшићком цестом , прошетајмо, драга ...
РР
Текст и фото: ФБ портал Бањани и Опутне рудине
