Вук Стефановић Караџић, портрет Димитрија Аврамовића (1840). Извор: Wikimedia Commons.
Вук Караџић – човјек који је народном језику отворио врата српске књижевности
На данашњи дан, 6. новембра 1787. године, у Тршићу код Лознице рођен је Вук Стефановић Караџић, реформатор српског језика и правописа, сакупљач народних умотворина и једна од најзначајнијих личности српске културне историје. Од његовог рођења навршило се 239 година.
Вук Караџић није био само реформатор писма. Био је човјек који је препознао да се у народном говору, пјесмама, предањима и обичајима налази огромно културно богатство, које је требало сачувати и учинити доступним будућим генерацијама.
Рођен у скромној породици, у времену када је образовање било привилегија малобројних, Вук је знање стицао уз велике тешкоће. Живот му је обиљежила и болест ноге, али га физички недостатак није спријечио да постане један од најупорнијих и најутицајнијих српских интелектуалаца XIX вијека.
Његова велика идеја била је једноставна, али за тадашње прилике револуционарна: књижевни језик треба приближити говору народа.
У духу начела „Пиши као што говориш, а читај као што је написано“, које се везује за његову реформу, Вук је уобличио модерни српски правопис и реформисао ћирилицу, стварајући основ за ширење писмености и развој књижевности.
Посебан значај имају његов „Српски рјечник“ из 1818. године, збирке народних пјесама, приповједака и пословица, као и превод Новог завјета, објављен 1847. године.
Црна Гора у Вуковом дјелу
Вуков рад био је снажно повезан и са Црном Гором, њеном историјом, језиком и народном традицијом.
Његова породица водила је поријекло из Дробњака, са простора данашње Црне Горе, одакле су се његови преци преселили у Тршић.
Током боравка у Црној Гори 1834. и 1835. године, Вук је проучавао живот, обичаје и народно стваралаштво. Из тог искуства настало је и његово значајно дјело „Црна Гора и Црногорци“, објављено на њемачком језику 1837. године.
Његов рад на сакупљању епских пјесама сачувао је дио усменог насљеђа српског народа, укључујући традицију Старе Херцеговине и Црне Горе. Захваљујући том труду, бројне пјесме које су се преносиле с кољена на кољено постале су дио писане културне баштине.
Од оспораваног реформатора до историјске величине
Вукове идеје нијесу одмах прихваћене. Напротив, његова језичка реформа наилазила је на жесток отпор дијела тадашњих образованих кругова, који су сматрали да народни говор није достојан књижевности и науке.
Ипак, Вук је истрајао. Његове реформе постепено су добијале подршку, а 1847. година сматра се једном од прекретница у побједи народног језика у српској књижевности.
Значај његовог рада препознали су и велики европски интелектуалци, међу којима су Јохан Волфганг Гете и браћа Грим. Српска народна поезија, коју је Вук сакупљао и објављивао, тако је постала позната и изван српског говорног подручја.
Вук Караџић преминуо је 7. фебруара 1864. године у Бечу. Његови посмртни остаци пренесени су 1897. године у Београд, гдје почивају у порти Саборне цркве.
Данас, 239 година након његовог рођења, Вуково дјело подсјећа на једну важну истину: језик није само средство споразумијевања, већ и чувар историје, памћења и културног идентитета народа.
Његова највећа заслуга можда је управо у томе што је показао да народ који чува своју ријеч чува и своје духовно насљеђе.
Пулс јавности
