Фото: Митрополија
Пише: Невенка Пековић Дамјановић
Пет година.
Само пет година прошло је од оног 5. септембра 2021. године, а чини се као да је у тих пет година стало читаво једно вријеме, и много више од времена.
Стала је једна тешка страница Црне Горе.
Страх, подјеле, камење, барикаде, сузе, дим, полицијски кордони...
И један архијереј који је, са својим народом и својом Црквом, тог дана кренуо на Цетиње да прими древни трон црногорско-приморских митрополита.
Било је то устоличење које је покушано да буде спријечено.
Али није спријечена Црква.
Није спријечена молитва.
Није спријечен човјек који је на тај трон дошао не као освајач, већ као монах који је цијели свој живот провео служећи Црној Гори.
И зато данас, послије пет година, када говоримо о Митрополиту Јоаникију, не можемо говорити само о једном устоличењу.
Морамо говорити о путу.
О путу једног дјечака из Велимља у Бaњанима, који је растао под црногорским небом.
О младићу који је завршио никшићку гимназију, потом Богословски факултет, а онда оставио свијет и кренуо монашким путем.
Монашки постриженик постао је 1990. године у Ћелији Пиперској. Служио је у Савини, био настојатељ Цетињског манастира, учитељ и васпитач у Цетињској богословији, а потом и њен вршилац дужности ректора.
Године 1999. постао је епископ, а 2002. године изабран је за епископа будимљанско-никшићког.
И ту почиње један огроман дио његовог живота који се често заборавља.
Двадесет и више година није био неко ко је Црну Гору гледао издалека.
Он је њоме ходао.
Обилазио њене светиње.
Обнављао порушене цркве и манастире.
Подизао нове.
Оживљавао монаштво.
Служио народу.
Враћао живот тамо гдје су многи мислили да га више нема.
За вријеме његове службе у Епархији будимљанско-никшићкој покренута је обнова и изградња више од шездесет светиња.
А онда је, послије упокојења великог Митрополита Амфилохија, дошао тренутак који нико није могао да предвиди.
Морао је да преузме крст који је носио његов духовни отац.
И можда нико није могао боље од њега да разумије колико је тај крст тежак.
Јер није дошао у празан дом.
Дошао је у дом великог Амфилохија.
У дом који је деценијама грађен сузама, молитвама, жртвом и љубављу.
И дошао је да настави, а не да брише.
Да чува, а не да присваја.
Да сабира, а не да дијели.
А онда је дошло Цетиње.
Пети септембар 2021.
Дан када је Митрополит Јоаникије уведен у древни трон црногорско-приморских митрополита.
До Цетињског манастира није стигао путем којим би један архијереј требало да иде.
Стигао је хеликоптером.
Не зато што је био изнад народа, већ зато што су путеви били блокирани, а око манастира су владали сукоби и велике тензије. Полиција је интервенисала, а сам чин устоличења одржан је у манастиру под изузетно тешким условима.
И данас, пет година касније, можда највише одјекују његове ријечи:
„Мене не шаље Црква Србије, мене не шаље ниједна држава, мене шаље Српска православна црква... Ја нисам извањац, ја сам рођен у Црној Гори, грађанин ове државе.“
А онда још снажније:
„Овдје одрастао испод планине Његош по којој сам чувао 200 оваца и учио Горски вијенац напамет.“
Шта човјек може да дода на ово?
Шта да каже некоме ко је свој животни пут започео са стадом оваца под црногорским небом, а завршио на престолу са којег је требало да носи одговорност за милионе душа?
И зато га многи данас зову наш Горостас.
Не због тога што је безгрешан.
Не због тога што је недодирљив.
Већ зато што је у времену малих ријечи и великих подјела остао усправан.
Јер није лако бити пастир у земљи у којој се и око Цркве људи споре.
Није лако носити име свога народа, а истовремено покушавати да загрлиш и онога који те не разумије.
Није лако бити наследник Амфилохија.
Није лако бити Митрополит на Цетињу.
Није лако бити човјек који мора да брани оно што му је свето, а да притом не изгуби љубав према човјеку који мисли другачије.
И зато су данас посебно снажне његове ријечи:
„Ја призивам и себе и све вас, и Цетиње и цијелу Црну Гору, да се преобразимо, да радимо о добру па ћемо добро и дочекати и добро видјети.“
Ето, можда је управо у томе суштина његове службе.
Не у побједи једних над другима.
Не у освети.
Не у подјелама.
Него у преображају.
Да Црна Гора поново научи да разговара.
Да прашта.
Да се моли.
Да чува своје светиње.
Да поштује своје претке.
Да не мрзи свога ближњег.
Јер шта вриједи ако сачувамо зидове храмова, а изгубимо храм у сопственом срцу?
Шта вриједи ако знамо све о својој историји, а не знамо да волимо човјека поред себе?
И зато, када данас погледамо пет година уназад, не треба да гледамо само онај хеликоптер над Цетињем.
Треба да гледамо човјека у њему.
Монаха.
Архипастира.
Ученика Светог Петра Цетињског и Његошевог завјета.
Наследника великог Амфилохија.
Човјека који је из Бaњана кренуо са једним крстом, а данас носи крст цијеле једне Митрополије.
И можда ће неко једног дана, када се слегну све данашње политичке буке и подјеле, гледати на ове године другачијим очима.
Гледаће и рећи:
Био је то човјек који је у једном од најтежих времена за Цркву у Црној Гори остао на своме мјесту.
И зато данас нека звоне звона.
За пет година његове митрополитске службе.
За све године које су им претходиле.
За сваку обновљену светињу.
За сваку литургију.
За сваку молитву.
За сваки корак који је прешао по камену Црне Горе.
И за све оно што је прећутао, претрпио и понекад сам носио, а што ми можда никада нећемо до краја знати.
Високопреосвећени Владико, ако је пут до трона водио кроз камење, нека Вам пут пред нама буде посут молитвама Вашег народа.
А ако сте нас прије пет година позвали да се преобразимо, онда нека се најприје преобразимо ми сами.
Да будемо бољи људи.
Да будемо бољи хришћани.
Да будемо достојни оних који су прије нас чували светиње.
И достојни оних који ће их чувати послије нас.
На многаја и благаја љета, Високопреосвећени Митрополите!
Да Вас Господ укрепи, Пресвета Богородица покрије, Свети Петар Цетињски сачува, а душе Ваших предака и свих светих црногорских митрополита буду Вам молитвена потпора.
Јер неке се службе не мјере годинама.
Мјере се крстом који је човјек био спреман да понесе.
А Ви сте свој крст узели. И носите га.
Наш Горостас.
Слава Богу за све
