Фото: Зла гора, приватна архива
Пише: Саво Лазаревић
Његови авлијанери распоређени су по читавом нашем балканском дворишту. Има их у Србији, Црној Гори, Републици Српској, на Косову и Метохији — свуда где треба чувати газдину слику, преносити његов глас и на време залајати на свакога ко се усуди да примети да газда није ни безгрешан, ни свемоћан, ни већи од земље којом управља.
Не поставља их народ, иако се понекад тако представља. Њих одабира газда. Препознаје их по нарочитом дару: да унапред наслуте шта он жели да чује, да његову вољу прогласе општим интересом, а своју покорност — патриотизмом.
Газда добро зна да оданост мора бити негована. Зато једном авлијанеру припадне функција, другом новац, трећем медиј, четвртом посао, петом заштита, а понеком само привид близине великом столу. Није ни важно шта је коме дато. Важно је да свако зна ко му пуни чинију и у чијој руци стоји поводац.
А поводаца има разних.
Неке газда држи кратко, да му буду крај ноге и да реагују на најмањи покрет. Другима оставља нешто дужи ланац, па им се учини да су слободни, да имају сопствену мисао и свој политички пут. Они се крећу по дворишту, обилазе ограду и понекад чак зареже једни на друге. Али границу свог кретања осете оног тренутка када се поводац затегне.
Тада се све заборавља: и достојанство, и завичај, и народ, и истина. Остаје само команда.
Авлијанер је посебан тип политичког човека. У обичним приликама уме да делује питомо, чак углађено. Може се срести на свечаностима, пријемима, седницама и телевизијским студијима. Говори о миру, стабилности, јединству и одговорности. Неретко се представља као умерен човек, помиритељ и заштитник народа.
Али чим неко помене газду без обавезне похвале, мирноћа нестаје.
Није потребно чак ни напасти газду. Довољно је поставити питање. Довољно је сумњати, затражити рачун, показати документ или се присетити нечега што је требало да буде заборављено. Авлијанер тада не одговара на питање — он напада онога ко га је поставио. Не расправља о чињеницама — он испитује порекло, намере и подобност онога ко их износи. Не брани истину — брани неприкосновеност газде.
Он лаје све док не заглуши разговор.
У том лавежу нема много мисли. Има рике, вике, увреда, етикета и заклињања у народ. Има позивања на издајнике, непријатеље, завере и стране плаћенике. Има свега осим одговора. Јер задатак авлијанера није да докаже да критичар није у праву. Његов задатак је да учини да се следећи човек уплаши да уопште проговори.
Авлијанери никада не лају насумично. Њихов лавеж има правац, време и сврху. Један залаје са телевизије, други прихвати из новина, трећи настави у парламенту, четврти у суседној држави, а онда се читаво двориште испуни истом буком. Сви наводно говоре самостално, а сви изговарају исте речи, истим редом и готово у исти час.
То није хор. Хор захтева слух и склад. Ово је ланац команди прерушен у спонтано огорчење.
Најзанимљивије је што авлијанер није нарочито храбар када се дира у њега самог. Тада уме да устукне, заћути, склони се иза капије или каже да није надлежан. Али када процени да је угрожен газдин ауторитет — а тиме и његова функција, привилегија или чинија — из њега избија изненадна, готово позоришна неустрашивост.
Зато он, у ствари, не брани газду од опасности. Он брани себе од живота без газде.
Газда, опет, своје авлијанере формално веома цени. Хвали њихову преданост, пожртвованост и родољубље. Пушта их за сто, понекад их поглади по глави, а неке представи и као важне државнике. Али их никада не заборавља у правој улози. Зна да се верност купљена привилегијом одржава само док привилегија траје. Зато их повремено премешта, смењује, међусобно завађа и подсећа ко држи поводац.
Ниједан не сме постати толико велики да помисли да двориште припада њему.
Тако је створена читава балканска мрежа политичких авлијанера: локалних управника газдиног угледа, тумача његових мисли и чувара његове недодирљивости. Они у својим срединама могу носити различита имена, заставе и функције, али им је служба иста. Од народа траже послушност, а газди нуде безусловну оданост.
У сопственој кући понашају се као господари, али пред његовим прагом остају оно што јесу — добро распоређена стража.
Авлијанера је, наравно, било одувек. Свако двориште имало је понеког. Али разлика је у томе што су некада чували једну капију, а данас покушавају да чувају читав простор — да свако српско двориште прогласе делом једне велике авлије и да свакога ко не призна истог газду означе као непријатеља.
У томе је права несрећа ове наше мале балканске авлије.
Није највећи проблем то што авлијанери лају. Лавеж је њихова природа и њихово занимање. Проблем настаје када се од њиховог лавежа више не чује човек; када се бука прогласи политиком, покорност државништвом, а оданост једном човеку љубављу према читавом народу.
Ипак, сваки лавеж има једну слабост: траје само док производи страх.
Када људи престану да се окрећу на свако режање, када затраже одговор уместо увреде и чињеницу уместо команде, авлијанер остаје сам са својом буком. Тада се види да иза подигнуте прашине нема ни снаге, ни мисли, ни величине — само поводац који води до исте руке.
А газда?
Газда тада најпре затегне поводац. Потом пусти авлијанере да лају још јаче. Јер и он добро зна оно што они још не смеју да признају:
када се читаво двориште испуни лавежом, то није увек знак газдине моћи.
Понекад је то први знак његовог страха. Ав, ав, ав..авав.
