Фото: приватна архива
Пише: Бојо Пижурица
Било се у Ватикану, однијели се дарови, позвао се папа, објаснило му се оно што није знао, “да је Црна Гора мултиетничка и мултирелигијска земља, у којој живе људи различитих вјера и националности, али која је кућа свих њих”. Онда се испоставило да госн папа врло добро зна ко је ко, укључујући и Ђоковића. А сигурно добро зна и какве су собе у тој кући.
Између осталих дарова поклонили смо и добротску чипку а могли смо да поклонимо снимак концерта Фенечких бисера у Бару, ЦД Данице Црногорчевић, текст наше химне са оригиналним потписом аутора, оригинални захтјев Хрватске за нешто мало пара и мапу Подгорице.
Зашто мапу – зато да Света столица изабере мјесто за свету амбасаду, таман да наши свети политичари имају ђе да свраћају и да се коначно уведе тај обичај. А боље да пропадне село него обичај.
Ваљало би дати предлог – Свети нунцијат да буде на оном мјесту ђе се родио Немања. Он је спочетка био католик па би се на тај начин и за нас отворио један нови почетак. Немања, кад је постао православни, жарио је и палио све наше дукљанско. Зато све православно у нашем народу изазива згражање и језу. И диже нам тлак.
Казало се за нову амбасаду “да би њено отварање могло бити додатни повод за посјету папе Црној Гори”. Ето, лијепо. Најзад. Бар знамо да се није залуд тамо одило. Тито нам је утро пут али је успут утро и нас.
Повода свакако има, фалио је само овај додатни. Једва чекамо да дође и благослови Црну Гору. Не Тито, него папа. Овај први није ни одлазио.
Можда бисмо могли да ријешимо спор око нашег брода тако што ћемо га поклонити Ватикану. И све ногама у гузицу. И вук сит, и овце на броју. Тако би нунције могао да прима делагације на свом бродићу а папа би чешће посјећивао Црну Гору. И одвозио се жичаром на врх Ловћена. Ако већ жели да благослови, најбоље је одатле.
У том случају могли бисмо да наплаћујемо туристима гледање папе и од тих пара исплаћујемо дуг Хрватској. Ту морамо бити широке руке и никако не смијемо да испаднемо чипке.
Ђоковићу да се да пасош, његови сународници, рођени у Црној Гори, нијесу у оптицају.
Српски политичари у Црној Гори требало би да се први обрадују доласку. Пао би им камен са православног срца у православне пете. Не треба се много сјекирати, ако се шта згријешило, папа даје индулгенције током ванредних јубилеја или у вријеме великих криза.
У сваком случају, вријеме је да се осекнемо од православља. Православље, и Богу си тешко
Валцер је игра од које зна да се замути у глави, у којој се обоје праве да знају куда иду. Тешко се игра ако умјесто ципелица имаш букагије.
Важно је да не изгубимо слободу. Слобода је способност да се узврати. Свакој генерацији Црногораца то је била најсветија ријеч, сем нашој. Ми смо открили да је најљепша она слобода коју ти одређује други.
Има она прича “Црногорци не љубе ланце”. Наивни Његош, како нас је само слабо познавао. Питање је да ли више волимо паре или Црну Гору.
Највећи његов стих у “Горском вијенцу” је “Што свачему треба наздравити”. Па, ко већ није, нека наздрави папином доласку и нашем одласку.
Ипак, Црна Гора ће преживјети, упркос нама. Хваљен Исус и Марија. И европски политбиро.
Извор: Борба, дозвола аутора
