Илустрација: аутор
Пише: Невенка Пековић Дамјановић
Дијете не треба учити да трпи насиље, али ни да је ударац одговор на сваку неправду.
Изјава глумца Данијела Крејга, према којој његова ђеца имају дозволу да узврате ударцем ако насилник не престане након упозорења, отвара важно питање о којем би родитељи и школе морали озбиљно да разговарају. Да ли дијете треба учити да се повуче пред насилником или да му покаже да није беспомоћно?
Проблем са данашњим приступом вршњачком насиљу настаје онда када се од ђетета очекује да буде мирно, послушно и стрпљиво, док неко други непрестано испитује границе његовог достојанства. Није васпитање учити дијете да ћути док га понижавају, нити је рјешење савјетовати му да се бескрајно склања, ако тиме само остаје препуштено себи. Дијете мора знати да има право да каже „не“, да постави границу, да потражи заштиту и да не мора да прихвати насиље како би доказало да је добро васпитано.
Ипак, постоји важна разлика између одбране и освете. Ако дијете удари некога зато што је нападнуто и покушава да заустави непосредно насиље, то није исто што и ударити некога из бијеса, понижења или жеље да му се врати мило за драго. Самоодбрана не би смјела да постане васпитна дозвола за физичко обрачунавање. Ударити некога у лице није безазлена ствар, јер један ударац може изазвати тешку повреду, а сукоб који је могао бити заустављен може прерасти у много озбиљнији проблем.
Зато Крејгову поруку треба посматрати из два угла. Исправно је то што дијете не треба одгајати у увјерењу да мора беспоговорно трпјети јаче, гласније или агресивније од себе. Али било би погрешно ако би порука гласила да је ударац најбољи начин да се поврати поштовање. Право питање није да ли дијете смије да се брани, већ како да се заштити, а да не постане оно против чега се бори.
Одговорност је и на школи. Није довољно рећи ђетету да се удаљи и пријави насиље, а онда га оставити да се само сналази ако одрасли ништа не предузимају. Није праведно ни аутоматски изједначити дијете које се дуго суочава са малтретирањем и дијете које га систематски изазива, само зато што су у једном тренутку обоје учествовали у физичком сукобу. Сваки случај захтијева да се утврди ко је започео насиље, шта му је претходило и да ли је реакција била одбрана или наставак обрачуна.
Дијете треба учити да буде храбро, али и да влада собом. Да не изазива слабије, да не понижава друге, да не ћути пред неправдом, али и да разумије да снага није у томе колико јако може да удари, него у томе да зна када мора да се заштити, када да затражи помоћ и када да стане.
Највећи неуспјех васпитања био би да од ђетета створимо или особу која трпи све из страха, или особу која на сваку увреду одговара песницом. Потребно је васпитати човјека који има достојанство, храброст и самоконтролу, а одраслима оставити одговорност да га заштите онда када то само не може.
Јер циљ није да наше дијете буде најјаче у школском дворишту, већ да нико не помисли да има право да га злоставља.
