Фото: приватна архива
Пише: Стефан Симић
Гледам списак ових 10 храбрих људи који су дали отказ на Н1.
То што су они проживели последњих десетак година, то само они знају и њихови најближи.
Колико је људи дало отказ или отпуштено,
Не желећи да буду слуге.
Све сам то видео врло рано и све што сам у животу радио,
Радио сам да не зависим од Вучића и њему сличних бараба,
Који свуда инсталирају своје послушнике, у свакој сфери,
Где те психички ломе, док те потпуно не сломе и усисају у зло.
Људи коначно имају за кога да гласају.
Буквално бирамо између етике и олоша,
Између најчаснијих људи које имамо и социопата,
Којима ништа није свето.
Шта значи Вучићу и њему сличнима
Нечије достојанство, понос, професионални интегритет?
У његовој садистичкој природи постоји само тлачење.
Или сте са мном, или сте против мене.
То одавно није политика, него мучење људи,
Због чега су многи попустили, многи отишли, многи дигли руке, неки и на себе.
Зато сада коначно имамо шансу да нас поведу људи,
А не нечији најамници.
Људи који у људима виде људе, а не марионете.
Не пропустимо ту прилику.
Уколико не, малтретирање нас тек чека, измишљање, уцене,
Цртање мета,
Застрашивање јавности.
Таква политика нас је одвела у ратове деведесетих.
Таква је посвађала и поделила све што је могла да подели.
Након дуго времена имамо прилику да се ослободимо тога
И да коначно погледамо у нешто лепше, боље, паметније, искреније, часније.
Нешто што зна да каже: „Извини.
Погрешио сам.“
Овако,
Имамо суманутог човека са десетинама сличних,
Који ће да газе све око себе
Да би остали ту где јесу.
Изаберимо људе.
Наспрам тога, чека нас нови, још гори, круг пакла,
И незамисливи губици, у сваком смислу.
Извор: ФБ, дозвола аутора
