Фото: приватна архива
Пише: Јован Зафировић
Фразу из наслова овог текста слушам откад знам за себе и они који су је изговарали никада нису аргументовали своју тврдњу. Понављање три речи постало је мамац на који се годинама пецамо. Није то израз стварне бриге оних који су их убацили у јавни простор, већ начин да се страхом од новог и другачијег обузда незадовољство. А промена више није само жеља. Она је потреба.
У том смислу, ни ови избори нису изузетак. Опет се "страхује" од промене спољне политике, утицаја великих сила, увођења санкција Русији, преко истополних бракова, доласка миграната, признања лажне државе Косово, до проглашавања српског народа геноцидним, итд. Епа, многе ствари већ имате.
Оно што немате јесте мир и живот. Да ли сте мирни када размишљате да ли смете некоме да лајкујете објаву, поделите нечији стори, објавите слику са неким? Да ли сте мирни када вас уцењују на послу? Да ли сте задовољни када неко напредује "брже, јаче и боље" од вас, а при том нити има компетенције, нити заслуге за тако нешто? Да ли сте мирни када немате новац да да детету платите екскурзију, већ морате да рефинансирате кредит? Да ли сте задовољни када упркос боловима у леђима идете да "одрадите" смену, јер немате право на боловање? Да ли сте мирни када вам преглед закажу за шест месеци, а операцију за 2029. годину? Да ли бисте били мирни када бисте морали да одете због оних који вам "штите" огњиште? Да ли... Знам да већ после неколико питања нисте ни мирни, ни задовољни, а питањима о миру и задовољству у Србији данас никад краја.
Биће још горе чујем све године живота. 29 година и који месец. И у праву су били! Сваким даном је било све горе. Рођен сам у Гњилану и никада нисам могао слободно да се крећем. Учен сам да треба да ћутим и да се повинујем, срећом, био сам лош ученик. Док су деца рођака у Београду скупљала југио карте, ја сам чекао да видим како ће прекројити карту света и коме ћу припасти. Док су исти играли видео-игре ја сам чекао да дође струја, а кад је дошла струја почели смо да плаћамо онима који нам данас не смеју ништа јер нас штити суверенистичка власт. Ни да нам хапсе рођаке, ни комшије, ни познанике, ни да нас туку, јер ћемо се претворити у вукове.
Сад ви вајни стручњаци, филозофи, политичари, аналитичари, професори из удобних фотеља, станова, где слободно шетате своје кучиће, дођите мојима који не смеју да прошетају слободно, да кажете и да нас убедите да ће нам бити још горе ако се промени власт. Можда ће за вас и бити, али за нас неће. Већ је.
Редови изнад нису показатељ неразумевања политике и односа у свету, утицаја ових или оних, глобалних прилика, кризе, небрига за националне интересе, идентитет. Напротив. Страх од будућности не сме да буде изговор за прихватање неподношљиве садашњости. А да је неподношљива схватићете када сиђете међу народ.
