Фото: приватна архива
Пише: Предраг Р. Зорић
Постоје тренуци у животу када најпростији свакодневни предмети престају да буду само функционалне ствари и постају дубоки, сурови подсјетници наше унутрашњости. Један од таквих предмета је огледало. Физички, то је само обичан комад стакла који одбија свјетлост.
Међутим, када кроз њега посматрамо карактер човјека, оно се некад претвара у претежак терет. Посебно када у тишини свог купатила, човјек подигне главу изнад умиваоника и у одразу не види слободно биће, већ изнајмљену сјенку.
Умјетност је одувијек препознавала ову натприродну моћ стакла да, осим свјетлости, одбије учешће у нашим лажима, калкулацијама и представама за јавност. Кроз историју, од древног сујевјерја па до модерног филма, огледало је увијек било нешто више од одраза. Оно је судија и вјечни свједок унутрашњег пада.
Судија људске таштине
Класичан примјер тога налазимо у бајци „Снежана и седам патуљака“, која представља добар примјер гдје је огледало судија људске сујете.
Чувена реченица „Огледалце, огледалце моје, кажи ми на свијету најљепши ко је?“ показује предмет који говори само апсолутну истину. Оно то чини без обзира на то колико је она болна за сујетну, злу краљицу. 🪞
Стрип и излазак Смрти
На овим просторима, љубитељима стрипа ова тема је највише остала упамћена у култној десетој епизоди Дилана Дога, под насловом „Иза огледала“, коју је написао легендарни Тицијано Склави, а нацртао Ђампјеро Казертано (док је још радио посао како треба). Склави кроз поетски и меланхолични ужас користи бал под маскама као метафору за друштво са потиснутом савјешћу.
Ти буржуји и моћници носе маске како би сакрили свој морални деформитет, али Казертанов сирови цртеж и гротескне сјенке показују тренутак када лаж престаје. Кроз ову причу, Склави поставља питање које погађа у саму срж људског страха:
„Шта заиста видимо када се посматрамо у огледалу? Можда лик самога себе, а можда нешто нестварно, демонско. Или се као у магији срећемо са властитим духом.“
Управо из тог проклетог стакла, тамо гдје очекујеш само своје лице, излази сама Смрт као коначни рачуновођа њиховог унутрашњег пада. Они који вјерују да су својим материјалним статусом потплатили космичке законе, управо ту остају потпуно разоружани пред истином. 🪞
Течни портали и распукли идентитети
Ова Склавијева прича, гдје се срећемо са демонским или сопственим духом, фино се поклапа са потцијењеним хорором Џона Карпентера „Принц таме“. Код Карпентера, огледало постаје течна мембрана, пролаз у димензију антиматерије у којој борави исконско зло.
Најјезивији аспект овог филма, баш као и у стварном животу, јесте тренутак заустављања пред стаклом. Завршна сцена у којој главни јунак у потпуној тишини пружа руку ка сопственом одразу, страхујући од онога што се крије са друге стране, савршена је слика модерног страха од суочавања. Када се свијетла угасе, на површину излази све оно што потискујемо.
На сличан начин, Дарен Аронофски у „Црном лабуду“ користи распукла огледала око балерине Нине како би приказао психолошко цијепање и сукоб са сопственом потиснутом, мрачном страном.
Трампа трајног за привремено
Књижевност, с друге стране, нуди сјајан примјер о трговини трајног за привремено. Једини роман Оскара Вајлда „Слика Доријана Греја“ је заправо прича о метафоричном огледалу које приказује моралну ружноћу душе.
Доријан задржава лијепо и младо физичко тијело, оно једино што човјек заиста посједује на овом свијету, али дозвољава да платно сакупља ожиљке његових немилосрдних компромиса и порока. Вајлд нам показује како ум покушава да рационализује зло, тврдећи да се ствари могу сакрити у мрачну собу.
Али, баш као и у стварности, рачун на крају стиже. Поглед у то платно постаје толико болан и неподношљив да Доријан, у покушају да уништи свједока свог пада, уништава себе.
Друштвена стварност
Овдје се круг затвара и стварност нам лијепи шамар. Свијет је данас пун дежурних аналитичара, професора и друштвене елите који свјесно подржавају наопаке системе који девастирају друштво. Они немају луксуз да се касније бране незнањем или глупошћу. То је ствар свјесног избора.
Ту није ријеч о случајној грешки, већ о огољеном опортунизму и себичној калкулацији за коју они мисле да имају довољно јак стомак. Они изнајмљују свој мозак и свој статус за пролазне синекуре, управне одборе и сигурност, заборављајући да су све те привилегије само привремено њихове.
Човјеков ум има способност самообмане, али та хирургија којом се покушава ампутирати савјест никада није коначна. Могу се измамити лажни аплаузи, може се преварити закон, али биологија, вријеме и тишина купатила не могу. Самообмана кад-тад пређе у самопрезир.
Како године пролазе и спољашња галама утихне, свакога од нас сачека огледало. То више није обично стакло. То је тренутак у којем се, како Склави каже, срећемо са „властитим духом“, а тај дух носи терет свих наших избора.
Космичка судница
На крају дана, једна од највећих побједа коју човјек може остварити на овом кратком, каљавом путу јесте да сачува унутрашњу независност. Неко ко је одбио да подржи наопаке и ретроградне појаве лако излази на крај са својим одразом, без обзира што он не постаје пријатнији како године пролазе.
Његове боре тада нису трагови моралног пораза, него ожиљци из битака у којима је сачувао образ. Избор је увијек јасан.
Сви изјутра бирамо хоћемо ли изнад лавабоа подићи главу слободног човјека или некога ко је постао вјечни талац својих рачуница.
Огледало, као космичка судница, никада не гријеши у пресуди.
И баш као у оној бајци, увијек говори истину.
