Фото: приватна архива
Пише: Веско Пејак
Постоји нешто необично у историји Србије. Сваки пут када би неко помислио да је коначно покорио њен дух, из неког заборављеног села, учионице, касарне или сиротињске куће појавио би се човјек који није пристајао на судбину коју су му други намијенили.
Тако је једна Милунка Савић постала легенда. Тако је мајор Милан Тепић своје име оставио историји. Тако су Никола Тесла и Михајло Пупин, далеко од својих родних крајева, показали колико далеко може стићи људски ум.
Али највеће трагедије Србије никада нијесу стале у историјске уџбенике.
Оне су остале на жељезничким станицама, у празним ђечјим собама, у кућама из којих се више није чуо смијех. У коферима оних који су отишли трбухом за крухом. У очима родитеља који су читав живот чекали да им се ђеца врате. И на гробовима оних који нијесу имали снаге да издрже још једно понижење, још једну неправду, још један дан без наде.
Неко ће једном морати да напише и ту историју. Без генерала, предсједника и великих државних говора. Историју обичног човјека који је преживљавао док су други одлучивали како ће живјети.
Деведесете су одавно прошле. Али њихова сјенка још није напустила све домове. Ратови су завршени, а многе породице никада нијесу пронашле мир. Промијениле су се заставе, државе, границе и политичари, али је једно питање остало готово нетакнуто: колико вриједи живот обичног човјека?
Можда је управо у одговору на то питање скривена будућност Србије.
Неће она бити безгрешна. Биће нових издајника, лажних пријатеља, продатих идеала и великих разочарања. Биће тренутака када ће изгледати да се историја понавља, само са млађим глумцима.
Али постоји нешто што се не може заувијек држати под кључем. Не може се наслиједити, купити, национализовати нити уписати на име било које породице.
СЛОБОДА.
