Пише: Хаџи Горан Пузовић
„Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Свето Васкрсење Твоје славимо!“ Благословен је пут онога који са вером у срцу и молитвом на уснама ходи кроз искушења овога света. Јер човекова снага није само у мишици, нити је величина његова у гласу који се далеко чује, већ у вери која га укрепљује и у делима која остају после њега. Међу нашом младошћу је и младић по имену Гаврило.
Стотине километара прешао је носећи Крст, сведочећи своју веру и љубав према своме народу. Када су га питали како издржава толики пут, одговорио је речима које су постале беседа саме по себи: „Не носим ја њега, већ он мене!“
Ето, браћо и сестре, како понекад једна проста реч из народних уста каже више него многе књиге и дуги говори. Човек мисли да све носи својом снагом, док не спозна да му вера даје снагу онда када људска снага посустане.
Господ нас учи:
„Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде“. А име му је Гаврило!
Име које нас подсећа на Светог архангела Гаврила, небеског благовесника који је Пресветој Богородици објавио благу вест о рођењу Спаситеља света.
Не треба човека уздизати изнад његове људске мере да бисмо препознали лепоту његовог дела. Довољно је видети младост која не тражи пречицу до признања, већ својим корацима сведочи оно у шта верује. Јер није највећи онај кога многи гледају, него онај чије дело вреди памћења.
А погледајмо и наше дане. Протекле две године Србијом је путовао политички циркус. Из града у град селиле су се колоне, говорнице и исте представе, а међу путницима било је и оних за које се говорило да су кретали за сендвич и дневницу. И сада се ваља запитати: хоће ли се ти људи сутра поносити тиме што су били део тог путујућег циркуса? Хоће ли својој деци и унуцима причати како су по Србији путовали зарад ситне користи и туђих политичких интереса? Или ће пожелети да су у неком важном часу поступили другачије?
Не осуђујем човека због хлеба који једе, јер је хлеб Божији дар. Али није исто хлеб за који човек поштено ради и корист за коју пристаје да служи туђој вољи. Образ се не продаје, поштење нема цену, а достојанство народа не мери се бројем аутобуса. Политичке функције пролазе, говорнице се празне, заставе склањају, а јучерашња слава брзо бледи. Остају дела и приче које народ преноси својим потомцима.
Можда ће једнога дана Гаврилови потомци, уз славску свећу и икону у породичном дому, слушати причу о своме претку који је прешао стотине километара носећи Крст. И можда ће тада разумети да највеће наслеђе није оно што се оставља у кући, већ оно што се оставља у образу и памћењу породице. А његове речи остаће једноставне, а велике:
„Не носим ја њега, већ он мене!“
Гаврило нас подсећа да младост није само будућност народа него и његова савест у садашњости. Да се љубав према отаџбини не доказује мржњом према другоме, већ верношћу истини, правди и вредностима које нас чине људима.
Нека Господ Исус Христос укрепи овог младића, подари му здравље, снагу и смирење, а Пресвета Богородица нека га молитвено заступа и чува на његовим путевима. А нама свима нека Господ подари мудрости да препознамо разлику између дела и представе, између искреног уверења и пролазне користи.
Јер када прођу политички скупови и разиђу се колоне, неће се памтити ко је имао најгласније озвучење, већ ко је својим животом посведочио оно у шта је веровао. Вера укрепљује човека. Поштење чува његово име. А дела говоре потомцима оно што речи не могу.
Слава Богу за све!
