Фото: Пулс јавности
Пише: Невенка Пековић Дамјановић
Митрополита Јоаникија годинама прозивају, нападају, оптужују, приписују му туђе намјере, подмећу му ријечи које није изговорио и ставове које не заступа. Често се о њему говори без мјере и без одговорности, а његово име постаје погодно средство за различите политичке обрачуне.
И шта се онда очекује од њега? Да ћути. Да трпи. Да не одговори. Да прихвати да други у његово име исписују историју, тумаче његове поступке и одређују шта смије да каже.
KАДА МИТРОПОЛИТ ЋУТИ, ОНДА ЈЕ ДОБАР. КАДА ПРОГОВОРИ, ОНДА СЕ „БАВИ ПОЛИТИКОМ“!
А када одлучи да проговори, када у емисији „Реферат“ изнесе своје виђење догађаја, посвједочи о ономе чему је лично присуствовао и одговори на оптужбе које се годинама понављају, настаје готово општа узбуна. Одједном се поставља питање зашто се митрополит бави политиком!
Заиста, занимљиво схватање јавног живота. Политика има право да говори о Цркви, да је критикује, да јој оспорава право на глас, да се мијеша у њена питања, али Црква, изгледа, нема право ни да одговори.
А гдје је била та брига за одвојеност Цркве и државе када је политика најдиректније покушавала да утиче на живот и положај Митрополије? Гдје је била када се доносио Закон о слободи вјероисповијести, када су вјерници излазили на литије, када је оспоравано право Цркве да чува своје светиње и када је устоличење митрополита на Цетињу постало предмет политичких притисака и сукоба?
Сада, када митрополит говори о тим догађајима, када износи и своје лично свједочење о понуди да се Митрополија одвоји од Београда, некима је одједном проблем што је проговорио. Није на јавности да свједочење проглашава доказаном чињеницом без провјере, али је свакако недопустиво да се човјеку оспорава право да посвједочи о ономе што тврди да је лично доживио.
Митрополит није политичар, нити је његова служба борба за власт, функције и фотеље. Али Црква није изолована од живота свога народа. Она није дужна да буде нијеми посматрач када се доводе у питање њене светиње, достојанство, историјско памћење и права вјерника.
Јеванђеље нас учи миру, али мир није исто што и пристајање на неправду. Смирење није одрицање од истине, а праштање не значи да лаж треба назвати истином. Христос нас није учио да мрзимо оне који нас нападају, али нас није учио ни да се одричемо истине ради туђег мира и сопствене удобности.
Зато би они који митрополиту замјерају што говори требало најприје да одговоре на једно једноставно питање: Зашто је његово ћутање прихватљиво, а његов одговор неприхватљив?
Није Црква дужна да ћути да би политика била задовољна. Нити је свака ријеч архијереја о јавним питањима страначко мијешање у политику.
Митрополиту Јоаникију не требају ни политички заштитници ни култови личности. Његова служба припада Цркви, а његове ријечи треба мјерити чињеницама и истином, а не политичким симпатијама и антипатијама.
Јер Црква није позвана да служи ниједној власти, али није позвана ни да се поклони неправди.
И још нешто: онај ко од архијереја очекује да буде без гласа пред сваком неправдом, можда би требало поново да прочита Јеванђеље и размисли шта значи свједочити истину.
Слава Богу за све
