ФОТО: РТВ ПГ
Пише: Милорад Дурутовић
Слободана Бећа Дошљака упознао сам на Немањиној обали, у састајалишту чланова Удружења књижевника Црне Горе. Било је ту неколико подгоричких пјесника, а ја сам био дошљак из Никшића.
Бећо је био Дошљак не само по своме презимену него, чини ми се, још више по својој судбини. Већ тада је стајао преда мном с лицем старца, а срцем и осмијехом дјетета. Да њега нијесам упознао, не бих вјеровао да постоји човјек способан да сачува дјетињство у себи, недирнуто и неугажено неправдама живота. Ваљда је зато увијек могао, за трен ока, из рукава написати пјесму о дјетету.
Бећо је по томе био савршен пјесник за дјецу, јер су га дјеца прихватала као свога омиљеног писца. Друге награде није ни признавао. А скоро све су га, чини се, заобишле.
Јер, рекох, Бећо је био добри дошљак наше књижевности. Еснаф га никада није сасвим прихватио, друштво га никада није сасвим збринуло, остајући, уз честите изузетке, незаинтересовано за његов случај. Случај дјетета и случај пјесника.
И сада, налазећи његову читуљу, налазим и нешто најпрецизније што је овај живот могао написати. Испод вијести о његовој смрти, испод његовог имена и презимена, стоји једноставно: дјечји писац.
Бог да му душу прости.
Надам се да се овај добри Дошљак вратио тамо гдје пуним срцем припада: у рајско насеље дјечије књижевности
Извор: Журнал
