Фото: приватна архива

Пише: Предраг Р. Зорић 

Навршиле су се двије године од стравичне трагедије у Новом Саду, када је пад бетонске надстрешнице однио невине жртве и поново разоткрио најтежу болест наших друштава. Овај догађај нас враћа у 2006. годину и црногорски „колосјек смрти”, катастрофу на Биочу, у којој је због квара на кочницама живот изгубило 47 путника. Иако се ове двије несреће разликују по својој техничкој природи, коријен им је заједнички. Дубоки, стварни узроци обје трагедије леже у системском немару, корупцији током одржавања јавне инфраструктуре и институционалном прикривању одговорности.

Матрица заштите врха

Када корупција потпуно уруши правосуђе и надзорне органе, јавна инфраструктура губи функцију општег добра и претвара се у темпирану бомбу. Након оваквих катастрофа, на Балкану се по правилу активира добро уигран шаблон заштите политичког врха, гдје се кривица експресно пребацује на најниже у хијерархији. Тако је на Биочу комплетан терет сручен на леђа машиновође Слободана Дробњака, док је 11 функционера ослобођено кривице, а одговорност државе у потпуности ампутирана, сводећи све на моралну оставку тадашњег министра.

Заташкавање политизацијом

Тадашња Црна Гора, заробљена предреферендумским тензијама, није имала довољно развијену грађанску свијест да лоцира праве кривце, због чега су кључни одговорни појединци остали потпуно недодирљиви. Угледни социолози и аналитичари често наглашавају да је тадашње друштво било дубоко раслојено по националним и државно-правним питањима. У таквој атмосфери, врхушка окупљена око ДПС-а лако је каналисала јавни наратив и политизовала сваки покушај протеста, приказујући критику државних институција као директан „напад на концепт будуће независности”. То је у великој мјери паралисало масовнији одговор јавности, па је борба за правду спала искључиво на плећа породица жртава окупљених око НВО „Воз непребола”.

Европска пракса

Насупрот томе, развијенија европска друштва — кроз примјере рушења моста у Ђенови (2018) или несрећа у Грчкој (2023) и Шпанији (2013), показују да масовни грађански притисак, солидарност и независна експертиза могу натјерати тужилаштво да процесуира и саме врхове менаџмента и министарстава. Лекција коју Србија мора да примијени, а коју је Црна Гора тада пропустила, јесте да козметичке оставке нису довољне и да се ланац одговорности мора довести до самог државног врха.

Олтар државног немара

Поразно је што народ превише скупо плаћа своје отрежњење. У системима у којима бахатост и јавашлук пролазе потпуно некажњено, сигурност грађана почиње да функционише по принципу неког паганског или сатанистичког култа. Институције остају нијеме на нестручност, упозорења струке и урушавање вриједности све док се на олтар општег немара не принесу жртве и док не буде просута невина крв. Све док се системски фушерај и корупција не сасијеку у коријену, сваки човјек који закорачи у јавни простор остаје потенцијална жртва система.

Система који умјесто да штити, убија.