Фото: приватна архива
Пише: доцент др Мирјана Куљак
Једна од најзанимљивијих, али и најпроблематичнијих карактеристика црногорског друштва је готово рефлексна склоност да се сваки озбиљнији развојни пројекат дочека са подсмијехом, неповјерењем или навијачким сврставањем. Није важно да ли идеја долази из политике, академске заједнице или бизниса. Често се прије расправе о њеном садржају отвара расправа о томе ко је дао одређени предлог и због чега ће он сигурно пропасти.
Оваква друштвена атмосфера није само политички проблем. Она има дубоке социјално-психолошке коријене. Ерих Фром је још средином прошлог вијека разликовао продуктивна и непродуктивна друштва. Продуктивна друштва почивају на стваралаштву, одговорности и повјерењу у сопствену способност да обликују будућност. Непродуктивна друштва, напротив, развијају културу зависности, пасивности и очекивања да рјешења долазе споља, од државе, вође или неке друге више силе, а неријетко пљачком и подмићивањем.
На простору бивше Југославије томе је додатно доприносио спој патријархалних и патерналистичких образаца. Грађани су навикли да буду истовремено поданици и корисници система. Таква култура тешко прихвата реформе које од појединца захтијевају иницијативу, предузетништво, преузимање ризика и дугорочну одговорност.
Зато је занимљиво посматрати и реакције на програм Еуро модела за 2027. годину. Без обзира на то како неко процјењује његове појединачне мјере, примјетно је да значајан дио јавне енергије није усмјерен на корекцију могућих слабости програма, већ на доказивање да успјех није могућ. Такав приступ ствара парадокс - друштво које се жали на стагнацију истовремено и само слаби вјероватноћу успјеха једног од ријетких покушаја да се развој убрза.
Економисти одавно знају да очекивања нису споредна појава економског живота (недавно су двојица економиста за ово добила Нобелову награду). Очекивања су дио саме економске стварности. Инвестиције, потрошња, предузетничка активност и спремност на ризик зависе од тога да ли људи вјерују да будућност може бити боља од садашњости. Атмосфера перманентног цинизма због тога постаје не само психолошко самоспотицање већ културни и развојни проблем.
Наравно, свака амбициозна реформа носи ризике. Нема гаранције да ће сви циљеви Еуро модела бити остварени. Критика је неопходна, а некритички оптимизам једнако опасан као и песимизам. Међутим, постоји важна разлика између критике која жели да унаприједи реформу и цинизма који унапријед навија за њен неуспјех.
Црна Гора се данас вјероватно не налази између сигурног успјеха и могућег неуспјеха. Налази се између ризика промјене и извјесности постепеног заостајања. Управо зато највећи изазов можда није економски модел сам по себи, већ питање да ли смо као друштво спремни да превазиђемо обрасце рентијерства, послушности и неповјерења, а и злурадости, који нас деценијама држе на мјесту.
Свака озбиљна реформа може бити неуспјешна, али друштво које унапријед одустане од могућности успјеха осуђује себе на много извјеснији пораз.
Социјални капитал и култура очекивања можда су једнако важна развојна варијабла као и фискална политика, инвестиције или закони. То је аргумент који би и економисти попут Douglassa Northa, али и социолози попут Фрома, вјероватно препознали: институције не функционишу у вакууму; оне увијек зависе од доминантних вриједности друштва које их носи. У социјалном капиталу и култури очекивања лежи главни проблем и шанса за напредак црногорског друштва.
Извор: ФБ, дозвола аутора
