Фото: приватна архива
Пише: Стефан Симић
За разлику од Вучића, Дачића, Додика, којима је цео живот само и искључиво политика,
Да су нас својим постојањем више измалтретирали, него добра донели...
Има људи који су читав радни век образовали, и себе, и друге,
И тек на крају, након 4 деценије рада у науци и просвети,
Одлучили да својим именом и презименом,
Стану иза нечега.
Радомир Саичић.
Професор Хемијског факултета.
Академик.
Дуго би могли да се набрајају његови радови, награде, звања,
Али сада је важно нешто друго.
Подржао је студентску листу.
Стао је уз младе који се не школују да би негде отишли.
Није их узалуд учио поштењу,
па саветовао да ћуте ако желе да успеју?
Чему онда све?
Професор предаје и када изађе из амфитеатра.
Својим понашањем, оним што прихвата, оним на шта не пристаје.
Постаје пример студентима.
Зато је важно када човек попут Саичића стане уз њих.
Може и академик да погреши.
Његово звање никога не обавезује да се сложи са њим.
Али овде постоји човек који је јавно заузео став.
Стао иза њега својим именом и презименом.
Тако треба да изгледа јавни живот.
Да знамо ко су људи.
Шта су радили.
Шта знају.
Шта предлажу.
И да њихова одговорност не престане
када добију нашу подршку.
Да не постану недодирљиви.
Да не забораве како изгледа стајати напољу
и чекати да те неко унутра чује.
Исти критеријум за све.
И за професора.
И за академика.
И за председника.
Зато желим више људи
чија биографија постоји пре уласка у политику.
Који су нешто створили, некога научили, неки проблем решили.
Чији рад можемо да погледамо
пре него што слушамо обећања.
Саичић је годинама преносио знање студентима.
Подршком њиховој листи прихватио је
да уз њих понесе и јавну одговорност.
У земљи у којој младима стално говоримо
да се снађу,
важно је да постоји професор
који их неће оставити да се сналазе сами.
Нису сами.
Извор: ФБ, дозвола аутора
