Фото: КоССев
Реаговање Татјане Лазаревић, главне и одговорне уреднице КоССева, поводом изјаве др Милене Петровић
Када др Милена Петровић, редовна професорка Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици и кандидаткиња победничке Студентске листе – Студенти побеђују, у свом реаговању на саопштење Српске листе говори о „познатом медијском мраку на Косову и Метохији“, који, како наводи, стварају телевизије са националном покривеношћу, сматрам да имам не само разлог већ, пре свега, обавезу да се огласим.
Ово није први пут да последњих дана, и то од различитих људи из победничког политичког блока, чујем оцене о „медијском мраку на Косову“. У њима се често превиђа да овде годинама постоје уреднички независне редакције које су тај мрак истрајно разбијале. Зато не реагујем само на једну изјаву већ и на наратив који ствара погрешну слику о информисаности Срба са Косова и раду овдашњих новинара.
Не оспоравам критике на рачун тих телевизија. Напротив, годинама смо сведочили последицама такве медијске политике, али и непосредно трпели дискриминацију, маргинализацију, притиске и претње у систему који је једне медије фаворизовао, а друге кажњавао због независности.
Управо зато желим да подсетим на другу, прећуткивану страну те приче: на независне редакције са Косова које су са малим тимовима, ограниченим средствима и упркос притисцима омогућавале јавности у Србији да сазна оно што су велики медији скривали, прећуткивали или искривљавали.
Као главна уредница КоССева, редакције која у садашњем капацитету готово 13 година извештава са севера Косова, знам колико може да кошта јавно изговорена истина и какву цену плаћају они који не одустају од професионалне независности.
Од универзитетске професорке која ради на Косову и која је као кандидаткиња Студентске листе представљала и грађане са овог простора очекујем да добро познаје не само политичке прилике него и медијску стварност заједнице чије интересе жели да заступа.
Да будем јасна: медијски мрак није измишљен. Његовом стварању и одржавању годинама су доприносили Српска напредна странка, власт Александра Вучића и политичке структуре које су их представљале на Косову, пре свега Српска листа.
Али на Косову нису сви медији били део тог мрака. Неки су годинама радили управо против њега.
Постоје КоССев, Контакт Плус, Радио Гораждевац, Радио Ким, Медија центар Чаглавица и друге уреднички независне редакције. Осим КоССева, све раде дуже од две деценије, а сви са изузетно малим тимовима, лимитираним средствима, али са истрајношћу коју много већи медији нису показивали.
На редакције се пуцало. Паљени су аутомобили, обарани сајтови, упућиване претње. Новинари су јавно таргетирани, дискредитовани, изопштавани из сопствене заједнице, а притисци су погађали и њихове породице.
И наставили смо да радимо. Информисали смо не само Србе на Косову већ и јавност у централној Србији, региону, дијаспори и међународну јавност.
Извештавали смо о изборним притисцима, партијским запошљавањима, уценама, злоупотребама институција, организованом криминалу, нападима, убиствима, протестима, гашењу институција Србије, пропаганди и обманама.
Пратили смо убиство Оливера Ивановића, политичко насиље и изопштавање из заједнице које му је претходило, као и питања одговорности која до данас нису изгубила значај.
Са једнаком посвећеношћу пратили смо студентске протесте у Србији, од трагедије на новосадској железничкој станици, преко окупљања и блокада, до избора 25. октобра. Бележили смо студентске захтеве, притиске и гласове подршке са Косова. Дочекали смо и студенте који су долазили на Косово.
Нисмо чекали да студентски покрет постане победнички да бисмо његовим учесницима и порукама дали простор у нашем извештавању.
Истовремено смо бележили свакодневни живот људи који су, иза великих политичких прича, покушавали да живе нормално.
Постављали смо питања властима у Београду и Приштини и локалним политичким представницима. Објављивали одговоре када смо их добијали и бележили ћутање када су изостајали.
Када нас је Александар Вучић јавно таргетирао и повезивао са страном агентуром, одговорили смо отвореним писмом. Бранили смо право да радимо свој посао јавно, под својим именом и свесни последица.
Зато не реагујем да бих бранила само једну редакцију или новинарску заједницу, већ и право угроженог остатка српског народа у судбоносном тренутку да његова стварност буде документована, да различити гласови буду чујни и да наша искуства не нестану иза политичких наратива.
Медијски мрак није географска одредница. Постојао је и у бројним градовима централне Србије, чак и тамо где је било много више телевизија, портала и новина него на Косову. Није питање само колико медија постоји, него шта они раде, коме одговарају и шта грађани захваљујући њима могу да сазнају.
Годинама се у делу јавности Србије стварала поједанаостављена слика о Србима са Косова: да ћуте, да су политички послушни, да сви подржавају Александра Вучића и Српску листу и да немају алтернативне гласове.
Таква слика није тачна.
Овде су постојали и постоје људи који су одбијали политичку послушност, говорили о притисцима и због тога сносили последице. Постоје и они чији живот протиче у заборављеним енклавама, изопштени из система, везани за ову земљу још само својим животима и коренима.
Годинама смо документовали обрасце политичке контроле, партијског запошљавања, условљавања егзистенције и застрашивања неистомишљеника — обрасце које је јавност у остатку Србије касније препознавала и у сопственом окружењу.
То није била накнадна памет. О томе смо извештавали док се догађало.
Ово је прилика да се обратим и широј јавности у Србији, у којој се ових дана понавља поједностављена оцена да су „Срби са Косова гласали за Вучића“.
Да, Вучићева листа освојила је већину гласова међу бирачима са Косова. Али Студентска листа је у четири општине на северу добила готово трећину гласова. И то у околностима о којима смо извештавали: са бирачким евиденцијама чију тачност годинама прате озбиљне сумње, уз пораст броја евидентираних бирача са Косова за више од 21.000 између изборних циклуса 2023. и 2026. године, упркос исељавању становништва, уз наводе о понављању истих имена и непотпуним подацима у евиденцијама. Уз наводе о притисцима и контроли запослених, организован превоз у места у којима не живимо, али у која се преселио наш живот, велике гужве и вишесатна чекања на административним прелазима.
Готово трећина гласова за Студентску листу на северу Косова у таквим околностима није податак који сме да нестане иза политички згодне генерализације.
Од професорке Петровић, која је на Студентској листи представљала и Србе са Косова, очекујем да Косово не буде тема само у полемикама са Српском листом, већ да буде стално присутно у њеном јавном и политичком деловању. Да Србији упорно представља стварни живот овдашњих људи — оних који страхују за посао и опстанак, остају без институција и права, али и оних који се притисцима годинама супротстављају. Да се њихов глас чује и када Косово није политички згодна тема.
Али немојмо ни већинску подршку Вучићу олако ‘правдати’ медијским мраком. Многи су добро знали за шта и за кога гласају. Зашто су то ипак чинили? Колико из слободног уверења, а колико из двоструког страха — од сопствене политичке власти и власти у Приштини — колико из егзистенцијалне зависности, клијентелизма или личног интереса? Управо од професорке Петровић и њених колега са Универзитета очекујем да истраже тај феномен, уместо да се сложени разлози политичке послушности своде на медијски мрак. И да помогну будућој власти да Срби на Косову сами поврате оно што им је годинама ускраћивано — неприкосновено право на слободан избор.
А ако нова власт намерава да започне истинску борбу за интересе српског народа и Србије на Косову, нека за почетак утврди ко заиста живи на Косову, а ко живи од Косова, и испита све сумње у незаконитости, укључујући и оне у бирачким евиденцијама. Јер није исто одлучивати о судбини Косова и делити судбину људи који на њему живе.
Постоји и једна непосредна околност која ово питање чини конкретним.
Професорка Петровић своје реаговање на саопштење Српске листе доставила је КоССеву, уз молбу да га пренесемо у целости или поставимо линк до њега. Према ономе што смо проверили код колега из других независних редакција, оне којима смо се обратили исто саопштење нису добиле.
Њено реаговање смо објавили, јер наш посао није да одлучујемо ко заслужује јавни простор према политичким ставовима, већ да јавности омогућимо приступ релевантним информацијама.
Ако говоримо о промени политичке културе, онда и доступност информација мора бити део те промене. Саопштења од јавног значаја требало би да буду доступна свим медијима, без обзира на уређивачку политику или однос према пошиљаоцу. Селективно информисање не би смело да постане пракса ни нове политичке генерације.
Право јавности да буде информисана не завршава се на адреси једног портала.
Не тражимо захвалност, политичку наклоност нити изузеће од критике. Очекујемо прецизност, познавање локалних прилика и разумевање да је слободно информисање једна од основних претпоставки демократских промена.
Независни медији на Косову нису чекали победу Студентске листе да би извештавали о притисцима, злоупотребама и одговорности власти. Радили су то и када промена није била на видику, по цену безбедности, прихода, друштвене подршке и могућности нормалног живота.
На Косову постоје озбиљни проблеми са слободом медија, политичким притисцима и пропагандом. Али постоје и уреднички независне редакције које су се са тим проблемима суочавале и опстале. Од професорке Петровић, али и свих који данас представљају политичку промену, очекујем да ту разлику разумеју.
На данашњи дан, 1. новембра, две године након пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, са пијететом се сећамо шеснаесторо страдалих. Њихове породице, бол и захтев за утврђивањем одговорности не смеју остати у сенци било какве политичке победе.
Изражавам дубоку солидарност са студентима и грађанима који су истрајавали у захтевима за истином, правдом и одговорношћу. Поносна сам на те младе људе, у које сам веровала и када су промене изгледале недостижно. Својом храброшћу, освешћеношћу, достојанством, истрајношћу и, пре свега, родољубљем показали су да не пристају на земљу какву смо им ми, старији, оставили — оптерећену неправдом, злочинима, корупцијом, некомпетентношћу, страхом, понижењима, и изгубљеним годинама.
Управо зато очекујем да и они који данас представљају политичку промену остану верни тим вредностима, укључујући поштовање слободних, критичких и уреднички независних медија.
Не тражимо да нас неко изводи из медијског мрака. Тражимо да га нико додатно не продубљује — ни занемаривањем рада независних редакција, ни селективном комуникацијом са медијима.
И да се не прећуткује да смо ми, док су многи ћутали, годинама радили управо на томе да тог мрака не буде.
Извор: КоССев
