Пише: Марко Чуровић
Aко се добро сјећамо политичке атмосфере након избора 30. августа 2020. године, тешко је заборавити колико се из редова тадашњег Демократског фронта, а посебно Нове српске демократије, говорило о очувању изборне воље и опасности да се она изневјери.
Посебно су биле спорне изјаве тадашњег мандатара Здравка Кривокапића о односу нове власти према Србији.
Кривокапић је, с једне стране, говорио да Црна Гора мора имати најбоље могуће односе са Србијом и да су то двије блиске и братске земље. С друге стране, врло рано је почео да инсистира на томе да Београд није његов ментор, да одлуке о Црној Гори треба доносити у Црној Гори и да нова власт неће дозволити да Србија одређује њен политички курс.
Годину и нешто касније, у интервјуу за „Вијести“, отишао је корак даље:
„Моја Црна Гора ми је важнија, тај камен цуцки ми је милији од не знам колико рала земље у Шумадији.“
Управо због таквих изјава, али и политичког курса који је услиједио, Кривокапић је од великог дијела људи који су 30. августа 2020. гласали за промјене доживљаван као човјек који се удаљио од политике коју је народ очекивао.
А онда долазимо до данашњег тренутка.
Андрија Мандић, човјек који је годинама био један од најгласнијих критичара таквог приступа, данас са позиције власти изговара реченице које по политичком садржају све више подсјећају на оно што је некада говорио Кривокапић.
На Фундини је поручио:
„Одлуке о Црној Гори доносиће се овдје, као што су се увијек доносиле.“
И још:
„Нико нема право да овдашњим Србима мјери српство, да га овјерава или поништава, да нам прописује колико морамо вољети своју земљу и свој народ, с ким смијемо разговарати и какав пут морамо бирати. Ми смо слободан народ и слободни грађани Црне Горе.“
На први поглед, ово може звучати као нормална и оправдана порука о државној самосталности.
Али управо ту се отвара суштинско питање.
Шта се то дешава са представницима српског народа у Црној Гори када уђу у власт као Срби и онда почну да преузимају реторику и политичке ставове оних које су до јуче оптуживали да су издали српску народну вољу?
Јер оно што је 2020. године било представљано као опасност, инсистирање да се одлуке о Црној Гори доносе у Црној Гори и наглашавање посебности црногорског политичког интереса у односу на Београд, данас све више постаје дио политичког језика српских представника у власти.
Неко ће на ово с правом рећи: „Па шта је ту спорно? Зар Црна Гора не треба сама да доноси одлуке? Зар Србија треба да јој уређује унутрашњу политику?“
Наравно да не треба.
Али ту се управо и прави замјена теза.
Не говоримо о томе да Србија треба да одлучује ко ће бити власт у Подгорици, какву ће економску политику водити Црна Гора или ко ће бити њен премијер.
Говоримо о нечему другом, о положају српског народа у Црној Гори.
О језику.
О писму.
О Српској православној цркви.
О културном и националном идентитету.
О питањима која нису само ствар дневне политике, већ питања права једног народа.
И ако представници српског народа у Црној Гори преузимају власт уз подршку људи који су од њих очекивали да штите управо те интересе, онда је сасвим легитимно очекивати да управо та питања почну конкретно да рјешавају.
Јер ако се од Србије очекује да поштује суверенитет Црне Горе, а треба да га поштује, онда је исто тако разумно очекивати да представници Срба у Црној Гори не користе тај суверенитет као изговор за ћутање о положају сопственог народа.
Србија, уосталом, има и политички и уставни интерес да реагује када су угрожена права Срба ван њених граница. А ако се то дешава у непосредном сусједству, на самом прагу Србије, онда је тешко очекивати да Београд на то гледа као да се дешава на другом крају свијета.
Зато питање није: „Зашто се Србија мијеша у Црну Гору?“
Право питање је: „Гдје је граница између поштовања суверенитета Црне Горе и обавезе да се штите права српског народа у Црној Гори?“
И ту долазимо до нечега што много више забрињава.
Ако се српство политички истиче док се освајају гласови, док се води кампања и док од те политике постоји политичка или материјална корист, а онда, након преузимања власти, исто то српство постаје све тише када дође вријеме да се конкретно ријеше питања језика, писма, цркве и положаја српског народа, онда јавност има право да се запита:
„Да ли је то српство било политички принцип или само политичко средство?“
Јер српство које траје само до изборне побједе није политика. То је кампања.
И управо ту долазимо до Андрије Мандића.
Није спорно право Мандића да као предсједник Скупштине Црне Горе брани државни суверенитет Црне Горе. Напротив. Спорно је нешто друго: зашто оно што је некада препознавано као политичко удаљавање од Србије данас, када сличне поруке долазе из његових уста, треба посматрати другачије?
Ако је Здравку Кривокапићу замјерано што је, након побједе 30. августа, почео да наглашава дистанцу од Београда и да говори језиком који није одговарао очекивањима великог дијела његових бирача, онда исти аршин мора да важи и за Мандића.
Посебно зато што Мандић на власт није дошао као политичар без јасног националног предзнака. Годинама је добијао повјерење управо као један од најистакнутијих политичких представника српског народа у Црној Гори.
Зато питање данас није да ли Црна Гора треба сама да доноси своје одлуке. То нико озбиљан не спори.
Питање је много конкретније:
Шта су Срби у Црној Гори добили од власти оних које су годинама бирали управо зато што су обећавали да ће се борити за њихова права?
Гдје је српски језик?
Гдје је равноправност ћирилице?
Гдје су конкретни резултати у питањима националног, културног и идентитетског положаја Срба?
И колико још треба чекати да оно што је годинама било изборно обећање постане државна политика?
То су питања на која се не може одговорити причом о томе ко има право да мјери нечије српство. Нико Мандићу не треба да мјери српство. Резултате политике коју води мјериће сами бирачи.
И зато би било погрешно расправу свести на однос Мандића према Београду или на питање да ли је довољно близак Србији.
Суштина је у нечем другом.
Да ли политика коју данас води одговара политици за коју су га Срби у Црној Гори годинама гласали?
Ако одговара, резултати би морали да се виде.
Ако не одговара, онда јавност има право да пита шта се промијенило.
Мандић или политика? Околности или принципи? Опозиција или власт?
Јер оно што је јуче проглашавано „издајом народне воље“ не може данас постати „државничка одговорност“ само зато што су се промијенили људи у фотељама.
Исти аршин мора да важи за све.
И за Здравка Кривокапића јуче.
И за Андрију Мандића данас.
А коначан суд о томе да ли су обећања преживјела улазак у власт неће дати ни Београд, ни политички противници, ни медији.
Даће га они чијим је гласовима та власт освојена.
Извор: Поглед. ме
