Пише: Бојо Пижурица

Рече наш(!) Устав српском језику, забаци реп на крста па оде у планину да мало одмори и од Срба и од тог њиховог ђаољег језика.

Ипак, Србима ће бити допуштено да буду Срби бар још неко вријеме, али без српског језика јер, ако су прави и врли Срби као што кажу, могу, вала, бити мало Срби и без језика. Ето, на примјер, Црногорци су толико вјекова били без свог језика па да виде како је.

Зато – стрпљења, Устав мисли на све, он је ту да обезбиједи равноправност.

У борби за српски језик најважнија су објашњења зашто га нема а ту је, зашто је српски језик гурнут под тешки прашњави европски тепих заједно са тробојком и двојним држављанством. Знамо ми да се српски језик нада да ће Руси испрашити тај европски тепих и претворити га у предивни летећи ћилим.

Српски језик мора да схвати да за добро Црне Горе мора да заћути. Европа не воли да се прича на српском већ да се муца на црногорском. Боје жутих европских звјездица не трпе се са тробојком, да би оне јаче засијале подлога мора бити бледуњава.

Зато, ниђе небо није жуто као изнад Црне Горе. Све се жути од звјездица и још понечега.

Српском језику остаје да прича али да ћути

Процјена да ће српски језик доћи до Устава врло је реална с обзиром на то да корача у букагијама. Успјех политике јесте да букагије представи као лаковане ципелице.

У ово вријеме када је у Аустрији уведен аустријски, у Бразилу бразилски а у Брскуту брскутски, има ли шта нормалније него да код нас буде црногорски. Без обзира на то што неки тврде да су два слова слаб темељ за толику осјечку грађевину, односно постројбу. Иначе, Осјек је познат по пјесми “ О Осјече мој”.
Српском језику остаје да прича али да ћути. Ћутање треба да се представи као причање а чекање као успјех. Али – “Љепше је тебе чекати него са неким бити” пјева Благоје Баковић.

Српски језик има једну велику ману а то је ћирилица. Ништа горе није могло да стрефи Црну Гору. Још има неких што се тиме хвале као онај Бранко Миљковић који има стих – “Лепа као ћирилица”. Какав ужас и крах естетике.

Следећа од безброј мана српског језика јесте да јако подсјећа на руски, па није наш Устав луд да му се руски тако ушуња међу членове. Није наш Устав рупа за кликере па да убацује ко шта хоће.

Српски језик је највећи проблем Црне Горе. Ми толико волимо Црну Гору да јој не желимо проблеме. Па ваљда више волимо паре и Црну Гору од тог вражјег језика. Треба да се зна, и зна се, да ђе је српски језик ту је и српска црква, или је обрнуто, ваља бити опрезан.

Српски језик је, срећом, остао у фасциклама страначких програма, неђе на дну фиоке, ђе му је и мјесто. Али, тврде, једног лијепог европског дана, узеће под мишку тробојку и двојно држављанство и сизифовски се запутити ка врху планине ђе га чека Устав.

Срећом, ту су политичке партије које служе томе не да навуку већ да отклоне сваку опасност. Сврха ђеловања политичких партија је у томе да реализују захтјеве својих бирача, уколико ти бирачи нијесу Срби.

Зато, шта сте запели, српски па српски. Стрпљења. А стрпљење је “способност да се одложи тренутно задовољење потреба, као и да се толеришу чекање, непријатности и препреке без осјећаја нервозе и бијеса”.

Ето, фино каже, можда би ово могло у Устав умјесто српског језика.

На крају да призовемо и оног Симонова, да извинете Руса, који каже – “Чекај ме и када жуте кише ноћи испуне тугом”.

Жуте кише, са оног нашег жутог неба.

Извор: Борба, дозвола аутора