ФОТО: ФБ
Пише: Ива Радовић
Постоје три групе људи који подржавају актуелну власт – утаљени, уцењени и когнитивно некомпетентни. Сви они ваљају се вољно у блату рачунајући на неку корист.
Не труде се око рационализације, раде како им је речено или како сами успеју да процене да је подесно. Има неког бизарног поштења у томе; они су уложили кичму и достојанство у тај циркус, декларисали се јасно, поднели жртву пљувања и псовања гневног народа по улицама. Сами су проценили је ли тога вредна позиција коју бране (да не кажем, Боже прости, светиња). „Светиња“ је најчешће сопствено дупе, алал им самопоуздање када га толико цене, а толико лако стављају другоме на употребу. Углавном, они су уочљиви, препознатљиви и јасно декларисани. Поштено.
Неутрални, међутим, посебан су пар опанака. То су величине које виде даље од смртника, глобално и трансцендентно. Они виде даље од појавног нивоа и прожимају дубље од просечног посматрача прилика са једнако просечном интелигенцијом. За њих су патње свакодневице ништавне: њихов ум оперише у вишем реду стварности, углавном због тога што су довољно ситуирани да стварношћу не морају да се баве, и довољно морално релаксирани да ће њихов вансеријски интелект наћи оправдање за сваку нискост. Они не желе да се ваљају у блату са шљакерима, неоствареним транзиционим лузерима, тупанима који своје поштење нису умели да стваве на добош, са свим тим обичним светом који није умео да се снађе и кад је губио, губио је драматично – мада ће да тврде да су баш заинтересовани за „мале људе“.
Моша. Сад смо у блату до гуше, нема шансе да вас не закачи, колико се год ви тобоже држали по страни.
У овом табору, опет, имамо неколико категорија.
Најпре, ту су лажно неутрални, који су, зачудо, веома критични према опонентима, али према режиму благонаклони. Када говоре о грешкама власти, углавном установе како је ова требало још давно, економском и физичком репресијом, да угуши сваки отпор (који називају „рушењем државе“, таман као да су власт и држава исто). Неки од видљивијих и дељенијих по мрежама су на листи СНС-а, а неки се декларишу као неутрални али отворено позивају да се гласа за СНС, што је оксиморон, али ко те пита за оксиморон кад си блокадерски морон, је л' тако.
Друга категорија готово се и не бави локалним приликама; геополитичари теоретишу о краху Запада, рађању мултиполарног света, одлучују било какву могућност аутономног вођења државе и домаћинског приступа у оквиру задатих координата, што све није нетачно, али није ни довољно. Склони су да верују да је сваки отпор режиму инструисан, да нема спонтане побуне, а ако је и има, она добија ток по мери стратешки моћнијих актера. Стварност их свакодневно демантује, као што их демантује и историја, и премда у њиховим размишљањима има логике, чак и историја сведочи о важности личне иницијативе или хтења мањих заједница у (гео)политици. Ако, пак, дефинишу личну или мањинску иницијативу као историјску и политичку нужност, онда су на трагу марксистичке теорије што се већини геополитичара, верујем, не би свидело.
Подкатегорија су српски интегралисти (не бих да злоупотребљавам термин Мила Ломпара, али не могу да смислим бољи), који сматрају да су подела српства и унутаретнички сукоби највећа трагедија. Народно јединство на темељима великих и вечних вредности, поштовања културе, идентитета и традиције је једно, а инсистирање на заједништву са одрођеним и криминализованим кликама сасвим друго. Те клике су узурпирале патриотски сентимент и огавном пропагандом декларишу га као сопствени политички програм. У последње време, оне подмећу тезу да је извесна мера корупције и репресије мала цена за националну ствар, по потреби се позивајући на кнеза Милоша, и та се теза, нажалост, прима. Од свега, јасно видимо корупцију и репресију, а сем огртања заставом и реторичких бисера слабо шта од националне ствари. Национална ствар, би, рецимо, била, чување природних ресурса, културних добара и међуетничка интеграција унутар државе; само, то није добро за бизнис. Њихов лични бизнис, од којег њима иду паре, а нама рушевине.
Геополитичари су склони покровитељском тону, теоријама завере и нарцисизму. Ми се ложимо, они ЗНАЈУ. Ми сањаримо, они су сурови реалисти антрополошког песимизма. Ко да смо ми расли на грани и не знамо да је човек кварљива роба и „сламка међу вихорове“, али да то не значи да треба седети без кичме и без иницијативе.
И у тој групи има много оних који можда нису директно у служби режима, али су удомљени при власти, или се томе надају.
Коначно, ту су трансцендентно неутрални. Свет је или пали свет или илузија, или матрикс, или све то, зависно од религијских и филозофских убеђења. Није да нису у доброј мери у праву, али и даље истрајавају носа згађено подигнутог, али без амбиција да напусте погодности живота у свету. Неки су каријерно етаблирани, некима годи јавно обожавање, некима се не упушта у манастирску дисциплину и аскетизам, неки воле да су „оff grid“ декларативно а да никад нису морали да испрљају руке. Све је то људски, али ако већ нагињу удаљавању од света, ваљда би требало да се, за почетак, уздрже од мешања у послове оних који још верују да могу нешто да промене. И овде је на делу антрополошки песимизам, само...већина универзалних религија верује да Добро мора да победи, и да спасење тражи ангажман. Па добро, молимо се, манифестујмо, живимо с минимумом ресурса. И то ће помоћи, а свакако неће направити штету, као изједначавање људи који се боре за правду са онима који се боре за корист.
Не волим овешталу тезу да се историја понавља и да је све већ виђено. То је тачно у мери у којој је човек истих својстава, увек био, и остаће слаб двоножни сисар са мозгом великог капацитета – за разумно и неразумно, добро и зло. Околности нису исте и сваки нови круг око Сунца, свака нова инсценација исте драме, има нову сценографију и нове актере, и много више акумулираног знања иза себе.
У нашем локалном случају, руке ће нам бити или крваве, или до рамена у блату и измету из ког покушавамо да ишчупамо себе, своје ближње, своје суседе и свој народ. Нико тога неће бити поштеђен, колико год се сматрао неутралним.
На крају, ако си стварно неутралан – ЋУТИШ.
Извор: ФБ, дозвола аутора
