ФОТО: ФБ
Тадија Качар је мој "брат по оружју". А то је мало рећи, јер ми смо браћа по много чему, а највише по заједничком животу којег смо провели, у већем дијелу трајања наших каријера и нашег постојања.
О томе ћу писати неком другом приликом...
Овдје желим да кажем, колико ми је драго, што је прихватио да буде рецезент моје књиге "Мед и жуч", и колико ми пуно значи, оно што је написао у тој рецензији... Хвала му!
Ево, објављујем тај текст, а затим ћу наставити да објављујем приче из поменуте књиге. Надам се да ће вам бити занимљиво, да се упознате са много тога што бокс и борба у рингу садржи, а што би се могло назвати и: "Друга страна мјесеца!"
УСПОМЕНЕ БОРЦА И ПЕСНИКА!
Мало је данас, као што је и претходних деценија било, оваквих аутобиографских, исповедних, интимних, промишљених па и самокритичких књига о спорту као што је овај мемоарских спис мог старог и вечитог пријатеља, сапутника и сапатника у дугој каријери и веселом, победоносном ходу по мукама, али од трња до звезда. У рафовима српских и југословенских библиотека намењеним спортској литератури деценијама су доминирали алманаси, годишњаци и у то време драгоцени историјати наших спортова са педантно забележеним резултатима и пласманима на свим такмичењима. А откако је сву ту, без сумње драгоцену, грађу преузео Гугл (и свима нам је понудио, као на тацни сервирану), још очигледније се показао недостатак интимнијих исповести и биографија у целој палети спортова подједнако. А тек такве исповести задиру у најдубље тајне спорта и спортиста, шампиона, или свих других прегалаца, од тренера до селектора репрезентација. Алманаси (па и Гугл) ће увек тачно рећи ШТА је било и шта се све постигло, али само искрен и надахнут појединац ће умети да каже КАКО је заиста било и ЗАШТО је уопште одабрао тај трновит пут до врхунског спортисте у држави, како је стигао до врха Европе и врха света.
Такво штиво захтева не само врхунског спортисту и шампиона као аутора, него и самосвесног и самокритичног, образованог и можда и на првом месту - начитаног човека. Па нам је такву исповест, како се и могло очекивати, „на свијет издао“ наш и црногорски шампион и песник Миодраг-Мијо Перуновић, један од највећих којег смо у историји овог спорта, званог и „племенита вештина“ икад имали.
И дао нам књигу која је превазишла уобичајени спортски вокабулар, одао нам и све своје недоумице, па понекад и страхове, сва сањања, планирања и надања, негде и кајања.
А имали смо га, нашег Мија Перуна, баш у златно доба нашег спорта, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, кад се на пример, на Светском првенству у Београду туговало што ће југословенски боксери освојити „само“ прегршт сребрних медаља, што са олимпијских игара доносимо сребрне и бронзане медаље... што је Мијо Перуновић прерано отишао у професионални бокс, па самим тим више није могао да ниже нова одличја на аматерских такмичењима широм света.
Све је то наш Мијо испричао у овој књизи која се и буквално из руку не испушта, јер ће у њој сваки читалац, било колега из клуба, репрезентације, било навијач или само гледалац, негде пронаћи и себе некадашњег.
И да завршим само једним цитатом из којег се најбоље види искреност и мудрост Перуновићеве исповести: „... о спорту уопште, а посебно о боксу, пишем као онај који је добио пуно, са жељом да дâ даље другоме, како би знао да је спорт љепота и љубав а не слава. Јер, ако му тежња за славом постане главни и једини покретач, онда тај спортиста више није то, јер тиме губи прави инстинкт и смјер на путу који води до скривених љепота и сласти, среће и радости, тајни и загонетних чари, и до одговора...
Заиста, не постоји ни једна дјелатност, благотворнија за психофизичко здравље младих људи од спорта. Јер бављење спортом (било којим), младој, крхкој, незрелој личности, доноси вишеструке користи. Прије свега могућност благовременог спознавања себе, поправљање и надоградњу својих особина; упознавање других људи, њихових мана и врлина, снага и слабости, а кроз многобројне контакте, познанства, дружења, (којих је спорт препун), и упознавање са укусима пријатељства, оданости, искрености, љубави, а такође и преваре, зависти, пакости – тј. упознавање са свим оним што живот садржи. Дакле, спорт пружа могућност стицања изузетно богатих искустава, и сва она постају драгоцјене успомене, којима се у годинама по завршетку каријере, по потреби, или радо, враћа...
Сједим поред камина уживајући у топлини његове ватре, и размишљајући о овој теми, захваљујем Богу за све што сам видио, прошао, доживио; заиста је богата моја ризница успомена... А, успомене су души што и звијезде небу...
Тадија Качар
Олимпијски, свјетски и европски вицешампион
Октобар 2024 г.
Извор: ФБ, дозвола аутора
