ФОТО: приватна архива
Пише: Бошко Вукићевић
Када Мило Ђукановић данас повећање плата назива „неодговорним популизмом“ и „изборно-политичком корупцијом“, човјек се запита да ли он заиста говори о економији или покушава да нас убиједи да је заборавио сопствену владавину.
Током вишедеценијске владавине његов економски модел није почивао на расту животног стандарда грађана, већ на разарању домаће привреде, пропадању државних предузећа и стварању уског круга режимских тајкуна. Био је то систем у којем је Суперхик, бизарни јунак „Алана Форда“, постао готово идеолог економске политике: узимати сиромашнима да би се давало богатима. Док су грађани плаћали цијену транзиције, привилеговани су убирали њене плодове.
А ако већ говоримо о изборно-политичкој корупцији, тешко је наћи упечатљивији примјер од система који је политичку моћ деценијама одржавао спрегом партијских привилегија, економске зависности и друштвених подјела.
Посебан куриозитет представља Ђукановићево откриће да неодговорни популизам данас доминира Западом, којем је током своје предуге политичке каријере упућивао готово непрекидне хвалоспјеве. Тако је, можда и не хотећи, стигао до још једног политичког заокрета: од некадашњег самопроглашеног заступника западних вриједности до критичара политика које се спроводе у западним демократијама.
Остаје, ипак, најважније питање: ако је повећање плата грађанима корупција, како онда назвати систем у којем су се богатили режимски миљеници, док је већина чекала боље сјутра?
Суперхик је барем био искрен у својој мисији. Ђукановић би данас да нас убиједи да је отимање од сиромашних било одговорна економска политика, а повећање њихових примања — популизам.
Извор: ФБ, дозвола аутора
