Фото. приватна архива
Пише: Стефан Симић
Размишљам некад о људима, у шта се претворе.
Пристану на оно најгоре пропадање, морално.
Као, на пример, Никола Пејаковић, Лазар Ристовски, Мики Манојловић, Бранко Коцкица, Бранислав Лечић и многи други.
Од легенди постану кловнови режима,
који падну толико ниско да издају све оно што су некада били.
После размишљам:
човек, када осети да се губи или да пропада,
само треба да се склони или заћути.
Као Беким Фехмиу, или Џони Штулић, или Соња Савић, или Миладин Шобић.
И нико на њих не може да се љути.
Боље то него када велико постане мало.
И онда гледаш то срозавање, где више нема критеријума.
Замислите да Беким Фехмиу игра у Пинк продукцији,
или да Џони Штулић наступа у Гранду,
или да Соња Савић хвали Вучића,
или да Миладин Шобић пева на неком митингу.
Једноставно не иде.
Зато су и велики.
Зато што су знали да кажу „не“, на овај или на онај начин.
Треба се склонити када је време.
Или заћутати.
Или се повући.
Оно што представљаш то од тебе тражи.
Или никада то ниси ни био.
Велики Владета Јеротић, последњих месеци свог живота,
док је лежао у болници, није желео да му ико дође у посету.
Није желео да га виде у том стању.
Могао је само један једини човек, болничар који је бринуо о њему.
Слично је и са многим великим људима.
Чувају сећање на себе, у сваком смислу, не само физички.
Зашто кварити нешто што је деценијама стварано?
Која је цена тога?
Мислим да је нема.
Зато разумем Бекимов пуцањ у слепоочницу.
Нема компромиса.
Ако си био велики, остани велики до краја.
Све остало је срозавање,
не само на своју штету
него и на штету свих који су те волели и веровали ти.
Извор. ФБ, дозвола аутора
