Фото: Предраг Р, Зорић, приватна архива

Пише: Предраг Р. Зорић

Политички системи Мила Ђукановића у Црној Гори и Александра Вучића у Србији представљају уџбеничке примјере стабилократије. У оба случаја, аутократски лидери западним газдама (или да употребимо еуфемизам - партнерима) продају геополитичку стабилност и мир, док у својој кући гуше слободне медије, урушавају институције и присвајају државне ресурсе. Иако из различитих држава, упаковани у различите политичке естетике, оба ова система дијеле идентичан политички ДНК.

Оба режима изграђена су на ренегатској природи својих лидера и радикалним идеолошким заокретима. Ђукановић је деценијама политички опстајао тако што је окренуо леђа Слободану Милошевићу и дословце преко ноћи постао прозападни лидер, док је Вучић базу моћи осигурао одрицањем од радикалног Шешељевог национализма преметнувши се преко ноћи у еврофанатика.

Иако у јавности режирају дипломатске сукобе за домаћу публику, ова два политичка конвертита заправо функционишу у савршеној симбиози. Ова симбиоза се огледа у конкретним потезима: Ђукановић је, како тврде инсајдери, кумовао рађању СНС-а, како би неутралисао и пацификовао радикале, док му је Вучић узвратио услугу током изборне кризе 2016. године, када је својим изјавама о апсурдном "Државном удару" свом политичком брату бацио кључни политички појас за спасавање.

Иако дијеле исте опортуне циљеве, њихови стилови функционишу као одрази у искривљеном огледалу. Ђукановић је градио модел аристократске аутократије, глумећи мафијашког дона који влада са дистанце, хладнокрвности и мистификације. Под контролом тајних служби, шверц је био елитни државни пројекат, док се репресија спроводила углавном тихо и економски - изопштавањем противника без јавне буке, ако је то било могуће.

Насупрот њему, Вучић влада као патетични политикантски кловн кроз општи политички ријалити, претварајући државу у стални психо трилер, кукање и медијско засићење у чему је он conditio sine qua non. Улични криминал је интегрисан у хулиганске структуре које служе као параполитичка војска, док се превентивна репресија спроводи јавним линчом у таблоидним медијима и капиларним гласањем.

Заједнички темељ оба режима је системска корупција срасла са државним апаратом. Док је Ђукановићев ДПС владао кроз клијентелизам, од афера "Коверта" и "Снимак" до подјеле бесплатних станова и кредита послушним судијама и тужиоцима, Вучићев режим је корупцију подигао на виши ниво. Кроз намјештене јавне набавке и директне уговоре за велике пројекте, стотине милиона еура прелива се директно у џепове уског круга кумова, рођака и режимских тајкуна.

Овакав ниво корупције је могућ једино уз брутално и стално гажење Устава. И Ђукановић и Вучић су обесмислили институције предсједника, приграбивши улоге премијера и тужилаца. Подјела власти је збрисана као цунамијем: Парламенти су претворени у обичне проточне бојлере који потврђују вољу вође, а правосуђе штит за криминал на врху и батина за неистомишљенике.
У политиколошком смислу, оба владара функционишу као компрадорски управитељи - домаћи посредници страних центара моћи који суверенитет и ресурсе својих држава нуде у замјену за лични опстанак на трону. Разлика између њих је искључиво естетске природе, али та нијанса Вучићев режим чини значајно дегутантнијим.

Док је Ђукановић био компрадор старог кова са хладним аристократским стилом, Вучић је распродају државе оголио и претворио у јефтин ријалити. Код овог другог, нема достојанства ни у самом чину аутократије - предаја националних интереса и препуштање ресурса страним корпорацијама обавља се кроз перманентно плакање пред камерама, глумљење жртве, мелодраме, уздахе и патетично убјеђивање народа да је то "највећа историјска побједа".

Оба режима су подијелила друштво на двије паралелне стварности, ослањајући се на исту демографску структуру. Главно упориште чини старија, слабије образована популација, медијски анестезирана телевизијама са националном фреквенцијом (некада РТЦГ, данас РТС, Пинк и Хепи). За ту популацију, пензије су милостиња владара, а страх од промјене је јачи од жеље за правдом.
Насупрот њима, стоји млађа популација, имуна на ријалити пропаганду, организована преко друштвених мрежа, неосјетљива на реликте СФРЈ и жељна функционалне државе умјесто партијске књижице. Ђукановићев режим пао је тек када је народни бунт подстакнут СПЦ на терену приморао салонску опозицију на уједињење и то за пола коша. У Србији, гдје је врх СПЦ интегрисан у апарат власти, улогу те кохезивне силе преузимају народни очај и бунт против разарања државе, друштва и територије.

Стабилократије,иако дјелују монолитно, историја нас учи да најлакше пуцају када изгубе свој најбитнији адут - КОНТРОЛУ НАД НАРАТИВОМ СТАБИЛНОСТИ.

Сви анализирани механизми имају свој рок трајања. Кад се пређе критична тачка народног очаја и када се оголи економска цијена опстанка на власти, притисак одоздо не може да се контролише. Пад Ђукановићевог режима показао је да ни најдубље укоријењена аутократија нема шансе кад се грађани ослободе страха.

Ниједан систем грађен на уцјенама и распродаји ресурса није вјечан. Када оправдани бунт надвлада страх, стабилократска скаламерија се руши као кула од карата. Ђукановић је, хвала Богу, прошлост, а све прилике говоре да и Вучићу сат неумитно откуцава.