Илустрација: аутор
Студентски бунт оголио је дубоку политичку, моралну и духовну кризу Србије, али и отворио питање ко ће и у чијем интересу управљати земљом након избора. У што се претворио покрет настао на прво студентским а онда и протестима других грађана видјећемо након избора. Сопствени родољубни кредибилитет нарушили су одрекавши се првенствено професора Мила Ломпара, а и других српских родољуба. Да ли је то суштинско обличје овог покрета, или снисходљивост српским непријатељима, налик снисходљивости црногорских власти хрватском иживљавању над њима, показаће се убрзо.
Прије годину и по, 14. марта 2025. године, на мом Фејсбук профилу написао сам:
„Србија, прожета протестима студената и других грађана, једна је велика пијаца. На њеним тезгама је свакојаких ђаконија: политичких, идеолошких, духовних, културолошких… Исто тако и под тезгама, од обавјештајних до криминалних. Вода је узбуркана и замућена и многи у њој лове.“
Ко је и што уловио у тој мутежи, биће видно након разбистравања политичке позорнице у Србији.
У том тексту написао сам и:
„Као што на зеленој пијаци има за свачији џеп, тако на овој има за свачији вриједносни систем живота: од сатанског, преко демократског, до јеванђељског. Али, ми матори брижници и кибицери на њој не тражимо оно што нам одговара, него оно што нам не одговара и онда нам читава пијаца не ваља јер – на њој има и онога што нам не одговара.“ (...) „Упорно се хватамо за њихове ноге (студенте), али не да би нас они узвукли на свој ниво поимања живота, него да бисмо их свукли на наш“.
Ово се односило првенствено на већину српских родољубних интелектуалаца. Они сада, када су видјели структуру студентске изборне листе ликују: „Ето, јесам ли говорио?“. Јеси, брате, говорио си, али што си ти учинио да не буде тако? Што је твој допринос афирмацији националних интереса у студентској побуни, осим што си својом малициозношћу посредно помагао Вучићу?
Тако је и са „обојеном револуцијом“. Аутентичну студентску побуну Вучић је одмах означио као „обојену револуцију“. Та квалификација студентске побуне била му је изузетно важна у мобилизацији његовог национално опредијељеног гласачког тијела које, у ствари, све вријеме вуче за нос. Дио родољубних српских интелектуалаца, па и естаблишмента СПЦ, прикључио се тој квалификацији, додајући тако руку помоћи Вучићу у његовог судбинској борби против студената.
Вријеме није радило за студенте. То двогодишње развлачење црјеваца искористиле су оне але испод тезге с почетка овог текста да протесте „обоје“, да их ставе под контролу центара моћи код којих су на служби, да им не би пропале акције у Србији у случају да бунт надвлада њихов шампионски тим, тим који је извојевао све њихове побједе над српским народом.
Несумњиво, најозбиљнији Вучићев политички противник од почетка студентских протеста, крајеугаони камен отпора Вучићевом безакоњу и вриједносном урушавању српског народа, о који су се полупали многи лончићи, био је професор Мило Ломпар. Он је био и најозбиљнији противник у Србији онима који су Вучића довели на власт. То се јасно видјело након његовог изузетно трезвеног и родољубног говора на студентском скупу у Београду на Видовдан 2025. године.
Непоткупљива српска интелектуална и људска громада, човјек који је два пута одбио кандидатуру за САНУ, избачен је, „ветован“, са студентске изборне листе. Није ли то опипљиви доказ да је професор Ломпар најозбиљнији политички противник онима који ће, ако студенти побиједе на изборима, састављати Владу Србије? Не показује ли однос према професору Ломпару да су то исте оне структуре моћи које су Вучића довеле на власт и њиме 14 година управљале?
Србину који изда на Косову све остале издаје су рутина
Оно што је данас бјелодано јесте трагедија Србије под ауторитарним режимом Александра Вучића. Србија је формално суверена, формално уставна и формално демократска неформална аутократија у којој је Вучић скупштинска већина, Влада, тужилаштво, судство, чак и Устав... Његова моћ тешко појмљивих размјера је успостављена на синергији фиктивног родољубља и реалне корупције. Он је протоколарну функцију предсједника државе, односећи се према Уставу као према тоалет папиру, превео у положај посједника Србије заједно са њеним народом.
Кроз седамнаест година преговора у Бриселу, Вашингтону и Охриду, Србија је суштински повукла своје институције са Косова и Метохије, омогућивши Приштини успостављање пуног административног система.
Прије доласка Српске напредне странке на власт у јулу 2012. године, покренут је процес „техничких преговора“ под окриљем Европске уније. Влада коју је предводила Демократска странка у Бриселу је са косовским властима склопила „Споразум о интегрисаном управљању прелазима“, „Споразум о царинском печату“ и „Споразум о катастру“. Ови споразуми нијесу потписани, већ су усвојени у форми „Усаглашених закључака“.
Услиједила је историјска посјета Београду њемачке канцеларке Ангеле Меркел, 23. августа 2011. године. Предсједник Србије Борис Тадић је одбио три њена ултиматума да укине српске институције на сјеверу Косова и Метохије и прихвати приштинске власти. Ово одбијање коштало је тадашњу власт подршке Запада, која је преусмерена на СНС као конструктивнијег партнера, што је символизовано чувеном честитком Европске комисије Томиславу Николићу три сата прије затварања биралишта 2012. године.
Оно на што није пристао жути Борис Тадић, одрадио је свебојни Александар Вучић: косовском систему предати су српско судство, полиција, електроенергетски систем и језеро Газиводе. Процес је заокружен укидањем српских таблица, докумената, платног промета и динара, док је на међународном плану Косово добило позивни број и чланство у Олимпијском комитету и спортским федерацијама (FIFA, UEFA, FIBA).
Парање шава којим је комунистичка аутономна покрајина Косово и Метохија била спојена са осталим дијелом Србије доведено је до близу краја Охридским споразумом у фебруару и марту 2023. године, којим се Србија=Вучић обавезала на поштовање територијалног интегритета Косова, отварање сталне канцеларије (амбасаде) и престанак блокирања Приштине у међународним организацијама, па и Уједињеним нацијама. Да ли ће Косово бити примљено у члансво УН зависи само од вета Русије и(ли) Кине.
Неколико мјесеци потом, у септембру 2023. године, у Бањској је изведен знаменити игроказ, акција ослобађања Косова од Шиптара коју тако наивно не би одрадила ни дјеца која се играју каубоја и Индијанаца. Он је за посљедицу, као колатералну штету, имао једног погинулог косовског полицајца и три Србина, више рањених, двије доживотне робије и једну казну од 30 година затвора. Суштинска посљедица догађаја у Бањској, која на њега баца свјетло намјештаљке којом је Вучић помогао колеги Куртију да пречицом спроведе Охридски споразум, све кукајући: види што нам раде, да муњевито погаси преостале српске институције на Сјеверу Косова и, што је за тамошње Србе погубније, да ту изгради ланац сталних база албанских специјалних јединица.
Тако је Александар Вучић, за разлику од митског, постао реални Вук Бранковић.
Србину који изда на Косову све остале издаје су рутина.
„Оскар“ и „рафали“
Француска је примарна држава која располаже изворно прибављеним подацима са криптоване комуникационе платформе SKY ECC (Скај), чији су се сервери налазили у Рубеу. Ову платформу користили су криминалци за међусобну комуникацију, сматрајући да је апсолутно заштићена. Међутим, Французи су пресријетали ове комуникације. Сада Француска, преко својих надлежних правосудних органа, одлучује да ли ће и у ком обиму доставити Скај преписке другим државама.
У пресретнутој Скај комуникацији криминалаца у региону фигурира изузетно значајна личност од које зависе њихови послови, али и дужина и услови робије када буду ухапшени, под именом „Оскар“.
„Оскар“ је први пут јавно поменут у марту 2024. године када је портал КРИК објавио садржај кривичне пријаве у предмету нарко боса Дарка Шарића. Већ 29. августа исте године, током посјете француског предсједника Емануела Макрона Србији потписан је уговор о куповини 12 нових борбених авиона „рафал“ по цијени од 2.700.000.000 евра, 225 милиона евра по авиону.
Хрватска је 25. новембра 2021. године купила 12 половних авиона „рафал“ за око 1,15 милијарди евра, 96 милиона евра по авиону.
Србија је од Француза купила нове, а Хрватска половне авионе. Да ли је разлика у цијени реална, ствар је стручне процјене. Друго је важније – извјесно је да Србија своје „рафале“ не би могла да користи у евентуалним ратним сукобима са НАТО државама, па ни са Хрватском. НАТО би, заиста, био пренаиван када би то допустио, када се не би осигурао софтверском запреком. А Хрватска би своје авионе у евентуалном ратном сукобу са Србијом могла и те како да користи. Што више, чланство у НАТО јој гарантује да јој ни авиона ни другог за рат потребног не би фалило.
Па што ће онда Србији „рафали“? За рат против Русије? Зашто је Србија просула 2 милијарде и 700 милиона евра?
Према оригиналном истраживању недјељника „Радар“ објављеном три дана прије избора у Србији, Дарко Шарић, користећи Скај комуникацију, 3. јуна 2020. године шаље рођаку Жељку Вујановићу поруку: „Оскар зовемо Вучића“.
Дакле, још 2020. године потврђено је ко је „Оскар“. Али је јавно објављено тек сада, пред изборе. Двије милијарде и 700 милиона евра које ће враћати можда и праунучад још нерођених грађана Србије (ако их раније генерације не отплате привредним ресурсима, па и територијом Србије) само је одложило јавно објављивање ко је „Оскар“. Није га и спријечило.
Што то значи? Да ли то Французи из свог тора изгоне српску краву музару? И – да ли ће у тај тор сада угнати нове српке краве музаре?
Овај „Оскар“ је, што као виновник, што као покровитељ, што као заштитник, што као све троје, одговоран за још многе, огромне штете за Србију и њене грађане о чему је било пуно ријечи у предизборној кампањи, а и иначе – од дроге у Јовањици и Коњуху, преко вишеструко преплаћених путева, ЕКСПО и других инвенстиција, литијума и кинеске рударске експлоатације на територији Србије над којом српске власти немају контролу, распродаје националних ресурса и енормног задуживања код страних кредитора, односно увлачења Србије у дужничко ропство, баснословних субвенција страним инвеститорима..., до свеопште криминализације друштва под окриљем режима, која је изњедрила примитивну и бескрупулозну финансијску елиту, израслу на привилегијама, корупцији и пљачки јавних ресурса.
То је штета на којој је у српском мамонизованом друштву фокус. Она друга – културна, морална и надасве духовна – која остаје испод хоризонта пажње јавности, далеко је већа.
Корупција је прожилила друштво до најдубљих пора, изједајући попут рђе српско витештво, част, образ, поштење, слободољубље, уопште врлину..., изњедривши на том буњишту лицемјерје, сервилност, страх, похлепу, промискуитет, грамзиви конзумеризам, растакање породице...
Медији као организоване криминалне групе
Врхунац лицемјерја као владајућег обрасца друштвеног понашања је назив Вучићеве изборне коалиције: „Александар Вучић – Уједињена Србија“. А Србију је разјединио не рововима, него кањонима. Начинио ју је вулканом пред ерупцијом. Оградио се лојалним полицајцима батинашима и криминалцима плаћеним батинашима, а и по Србији их је разасуо. Они су му главни ресурс за изборе.
Вучић је располутио и српски народ у Црној Гори. Подијелио га је на оне који пристају и на оне који одбијају да националну припадност поистовјете с покорношћу његовом режиму. Први своје српство манифестују из петних жила, подражавајући Вучића, исто тако снажно га и подржавајући – њега који је, како смо видјели, издао на Косову па су му све остале издаје рутина.
Ајде сада, мајчин сине, објасни како они Срби из Црне Горе који су гутали сузавац када је режим Мила Ђукановића признао Косово за независну државу и који му то непочинство све вријеме набијају на нос сада тако здушно, тако острашћено, подржавају Александра Вучића који је за независност Косова учинио можда и више него Бил Клинтон којем су косовски Албанци подигли споменик захвалности у центру Приштине. Како ту појаву изоловати од система и праксе владавине Александра Вучића?
Како су се тако жустро борили против политичких, криминалних, моралних и других непочинстава Мила Ђукановића, а таква непочинства, па и погубнија за народ, тако острашћено подржавају код Александра Вучића и тако посредно, или чак и непосредно, учествују у њима. Што је то? Је ли то нека ендемска шизофренија?
Вучић је допринио и политичким подјелама и међу Србима у Републици Српској.
Сада је и Србе из Црне Горе и из Републике Српске који су му лојални мобилисао за изборе у Србији, подгријавајући тако омразу Срба у Србији према њима.
Сви његови позиви на јединство српског народа су позиви на јединство са њим, на сабирање око њега као стожера. На чему се успоставља то јединство. Па на корупционашком новцу, што прљавом, што опраном, што на оном којег ће враћати генерације које још нијесу рођене. Бити у јединству са њим значи учествовати у његовој издаји, од Косова па даље.
Десна рука свекриминалне организације на чијем је челу неприкосновени вођа Александар Вучић јесте доминантна већина медија у Србији, посебно они најутицајнији, са националном фреквенцијом. Они су сервис безакоња Вучићевог режима. „Информер“, „Пинк“ и други су озбиљне организоване криминалне групе.
Вучић је покуповао многе медије по Србији, од локалних до највећих, а са њима и велики број новинара. Плаћао је шаком и капом, тим више што се примицао изборни дан. Са друге стране, појачавао је притисак, па и бруталну силу примјењивао према непоћудним новинарима. Случај Љубомира Љуба Стефановића, оснивача, власника и главног уредника портала „Славија инфо“, јесте један од најупечатљивијих. Он је преживио пријетње и отмицу БИА, у телефон су му убацили вирус када су му га одузели, да би могли да га прате, приводили су га, претресали и печатили стан, одузимали опрему за снимање емисија... Недавно је, спашавајући живу главу, побјегао у Црну Гору гдје је затражио политички азил.
Црква између јеванђељског позива и политичке моћи
У тексту од 14. марта 2025. године написао сам и:
„Црква, која собом прожима све нивое живота, па и наднивоа 'будућег вијека', на свом српском помјесном устројству упорно се држи нивоа своје науке и својих хијерархијских ауторитета. Држи се струке и знања, стеченог знања и стручности коју оно детерминише. Са Богом под мишком и на уснама, чврсто се држи вриједности земаљског живота и вриједности које су на њима успостављене. Живи по законима творевине које она успоставља, држећи Творца закатанченог у науку. Живи у меким хаљинама стеченог знања, одричући се трновог вијенца којим се знање открива. Слави Бога ријечима, ходећи за мамоном дјелима. Проповиједа ниво живота на којем су Свети Оци, а живи приземни.
Ако хоће земаљску будућност, Црква мора са младима, да им понуди Господа, управо оног који је три године, ходећи земљом у тијелу, проповиједао нама људима. Не да им га намеће, него да им га понуди. Дакле, јеванђељског Господа, оног који је у Светом причешћу и чија је рука над сваким човјеком, на слободу му да ли ће да је се прихвати, не овог моделираног нашим учењем и фалсификованог нашим лагодним животом. Господ им је дао личносну слободу и само кроз њу Га могу прихватити, не ни нашим лицемјерјем ни римокатоличким прозелитизмом.“
Али, црквени естаблишмент, умјесто да буде морални коректив власти, све више је у њу урањао, као дио истог система моћи, интереса и привилегија. Урањао је у власт својим ћутањем на сва њена непочинства, од издаје Косова до учешћа у пословима нарко картела, али и дјелањем. Одрекао се јурисдикције СПЦ над Сјеверном Македонијом и тамошњих српских светиња, поништивши страдално непристајање својих претходника из комунистичког времена да то ураде. Сатрли су жичког владику Јустина, који је једини епископ у Србији који је подржао студентски бунт против овешталог свекриминалног Вучићевог режима.
Ако на овим изборима побиједи Вучић, за очекивати је да ће обрачун са митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем, који се одупро Вучићевом мешетарењу у Црној Гори, па и у црквеним питањима, припремно започет у српској Патријаршији, бити настављен. Уколико Вучић буде поражен, извјесно је да ће тај обрачун бити обустављен, уз пуј-пијке ништа није било и покривање ушима и снебивање ко, ја?
Избори, могући исходи и будућност Србије
Недавно јавно свједочење Момчила Марјановића, бившег активисте и вође батинаша Српске напредне странке, а и мноштво других доказа објављених на друштвеним мрежама и у медијима који нијесу под Вучићевом контролом говоре да су ови избори партија шаха у којој Вучић има краљицу и топа форе, у којој има огромну стартну предност коју је стекао на криминалан начин. Ако на овим изборима побиједи Вучић, биће то постигнуће бруталног криминала који спроводи његова власт.
Да би побиједили студенти, потребна им је веома велика надмоћ у гласовима. Истраживања су показивала да „Студентска листа – Студенти побеђују“ има извјесну предност над „Александар Вучић – Уједињена Србија“. Али, главно питање је колико ће Вучићеви својим до савршенства разрађеним методама покрасти на изборима, односно колико велика треба да буде предност студената да би та крађа била анулирана.
Ипак, у бирачком тијелу има оних који би, безмало, дали главу за њега.
Онај дјечак из Езопове басне „Пастир и вук“, у многим издањима насловљеној „Лажљиви пастир“, викао је: „Вук, вук“ и народ је скакао да одбрани његове овце. Трећи пут, када је вук заиста дошао, нијесу му повјеровали.
Вучићу вјерују и триста пута три пута да опонаша овог пастира, па и када каже да је он саградио храм Светог Саве на Врачару и да би савладао десеторицу који у њега упере револвере.
Има их и који га воле подједнако као своју дјецу, „можда за секунду више“. Иако тај љубљени, насмијани чика, који не спава, непрестано ради, којем је срце набубрило од Србије у њему, којем је тешко као никоме другом, који брижи над српском дјецом – како се види из Скај преписке и односа према Јовањици и Коњуху – још више и пуно конкрентније брижи над чикама који нашу дјечицу снабдијевају дрогама, који нашој дјеци а преко њих и њиховим породицама уништавају животе. А те чике за њега кажу да је „психић“.
Да ли је та љубав екстремно бескичмењаштво или каква мазохистичка болештина?
Ови избори Вучићу и људима његовог режима су „са штитом или на њему“. Још као предсједник државе ишао је по Србији без икаквог зазора оптужујући студенте за насиље и остало безакоње које су његови чинили, као човјек који из септичке јаме у којој је до гуше виче пролазницима да смрде.
Уколико Вучић буде поражен на овим изборима, колонијални управници Србијом ће му, под условом да су се код побједника на изборима осигурали да њихови интереси у Србији неће бити угрожени, рећи као оно Ђукановићу 2020. године: Миран, мали. И те како су свјесни да се великој већини народа у Србији огадио и треба им свјежа крв. Неће му допустити да сву ту булументу кербера коју је сабрао око себе пусти на народ. Неће му допустити ни да купује посланике побједничке стране да би формирао Владу. А, по свој прилици, јесу се осигурали. У случају да нијесу, биће му допуштен Тјенанмен.
Уколико, пак, Вучић остане на власти, опет неће све бити непоправљиво црно. Студентски протести су ослободили дух слободе у народу. То је бесцјен благо које су изродили протести, залог будућности Србије. Свака Вучићева репресивна акција и друга безакоња имаће снажну реакцију, посебно међу младима. Основни проблем народа под том влашћу – преварно родољубље – ипак ће остати.
Ако побиједи студентска листа, извјесно је да ће у Владу и власт по дубини упливати многи из мрачних буџака српског друштва, који нијесу ни окусили протесте. Оно што је у томе добро је да ће у тој власти родољубни српски народ видјети свог непријатеља. Исти тај непријатељ већ је у Вучићевој власти, али је у густој магли преварног родољубља и многи у народу га не виде.
Било како било, већ одмах након избора и формирања нове власти, било Вучићеве било студентске, родољубном српском народу ваља засукати рукаве и наставити бој за будућност Србије, за будућност њене дјеце – да не бјеже из Србије као сада, али, ако буде разума, и да не бивају убијана у пренаталној доби свог живота.
Коначном одглављивању Србије, поред огромне унутрашње здраве енергије, биће неопходан и геополитички тектонски потрес, можда чак налик ономе којег је узроковао Велики рат, када су урушена три царства.
Извор: ФБ аутора
