Годинама смо слушали исту причу: не може и нема се.
Није се имало за веће плате.
Није се имало за пензионере.
Није се имало за дјецу и породице.
Није се имало за дјечји додатак, бесплатне вртиће, уџбенике, нити за озбиљну подршку родитељству.
За све што је требало да значи бољи живот обичног човјека, увијек је постојао исти одговор:
„Нема пара.“
„Држава то не може да издржи.“
Али се зато имало кад је требало продавати, куповати, приватизовати, давати и узимати оно што је било државно.
Имало се за разне послове, привилегије и одабране.
А богме, некако се увијек имало и пред изборе. Тада се нашло државних пара. Јер је требало купити мало уља, мало брашна, мало дрва, по неку личну карту и уручити по коју коверту а богами и за све оно што је требало да обезбиједи глас.
Дакле нестајало оно „нема пара“.
Имало се — само да се добију избори.
А онда, чим прођу избори, ницали су хотели, виле, станови, закупи и разни послови.
Новац се вртио. Имовина се стицала.
А за обичног грађанина и даље је важила иста реченица:
„Држава нема пара.“
Па се онда морају смањивати плате, замрзавати пензије и објашњавати како „нема простора“ за бољи живот.
И човјек се стварно мора запитати:
Ако се није имало — како се онда имало за све остало?
За нашу дјецу — снађите се.
За њихову — школоваћемо вас гдје год хоћете.
За обичног радника — ћути, добро је кад и радиш.
За њих — послови, фирме, функције и привилегије.
За пензионере — добро је док нам пензије и дају.
И данас, када се политика мијења и када се озбиљније отворило питање да ли обичан радник може да има већу плату и достојанственији живот, поново слушамо исту причу.
Од истих оних који су нас годинама убјеђивали да не може.
Да нема новца.
Да нема простора.
Да ће све пропасти.
Да држава то не може да издржи.
Да није вријеме.
А кад ће бити вријеме?
Када ће држава престати да буде добра мајка само за одабране и постати ослонац за све грађане?
Јер највећа превара није била само у томе што се није имало.
Највећа превара била је у томе што нам је оно што је могло и што нам је припадало годинама представљано као нешто што не може.
Па може, људи.
Могло је и јуче.
Само није било воље да буде за све.
Навика је чудо.
А биће још веће чудо када се народ одвикне од тога да вјерује да мора да живи горе него што заслужује.
Извор: ФБ профил
