ФОТО: приватна архива
Пише: Јован Зафировић
Зауставља ме човек испред цркве, али без аутостоперских намера. Отварам прозор и чекам да први проговори.
-Видео сам те на литургију! Читам што пишеш на Фејсбук! Видим све. Имам једну причу за тебе, ако оћеш.
-Какву причу? Питам човека кога не знам и од кога очекујем да ће говорити како одлазе млади или како их властодршци киње, како им Албанци из околних села ремете мир аутомобилским сиренама и брзом вожњом или како им село опусте.
-Прича није за јавност, за тебе је. Ти пишеш, запиши ако оћеш, али немој име да ми упишеш, говори ми. Готов сам ако ми упишеш име.
-Добро, обећавам му и додајем, све смо се разумели! Нисам знао зашто је баш мени одлучио да исприча причу, али сам прихватио.
-Ако јесмо, да ме повезеш до куће. Није далеко.
Нисам знао шта да мислим, шта да очекујем, чему да се надам, али сам прихватио зарад приче. Уз пар навођења куда да возим, брзо смо се спустили од цркве до куће. Какав човек, таква и кућа. Скромно опремљена и чиста. Човек жељан разговора, а ја без много слободног времена. Одбио сам кафу и ракијицу. -Може вода, рекох његовој супрузи, а њему: да чујем.
-Да видиш!
-Шта да видим?
-Нема шта да чујеш, звао сам те да видиш.
-Шта?
Није још стигла чаша воде, позва ме да кренем за њим. Кренули смо према старој кућићи. Била је укопана, одмах од улаза деловало је као да се улази у сутерен. Очекивао сам, с обзиром да није за јавност како рече, да видим арсенал оружја, али на самом улазу приметио сам пакет шећера. Ишао сам за човеком који је отворио врата везана старим, прљавим канапчићем. Ушавши у велики подрум, видео сам импровизоване рафове. Били су направљени од старих ормара за ствари. На њима: со, уље, сирће, конзерванс, сода бикарбона, пиринач, макароне и шпагете, гајбе пива су биле десно од улаза, кесе сунцокрета налазиле су се у дрвеној гајбици од воћа.
-Видиш?!
-Видим, рекох, ово вам је малтене као продавница.
-Продавница јесте, тако је зовемо, али нико не сме да зна. То сам тео да ти покажем. Доносим робу, мало по мало, кад одем у Србију и онда овде продајем.
-Је л имате зараду? Колико људи има у селу? Је л се плашите да вас неко не пријави полицији?
-Нема зарада, да има, отворио би ја нормалну продавницу, али нема за кога. А и ја живим од пензију, не треба ми зарада.
-Зашто радите, ако немате зараду?
-У село су остали само старији и болеснији од мене, ја понекад одем овамо, одем онамо, крећем се. И сви дођу можеш ли ово да ми купиш, можеш ли лекови да ми донесеш, ја морам, не могу да одбијем, нема ко да ги донесе, деца, ко и моја, отишла. Нема, мора да се помагамо. И тако, донесем робу увек кад идем за Србију, да имам кад ми тражив. Али, не да зарадим. Сад зима, па ћидем ређе, донесем више за резерву.
Гледам само гориво да покријем, ето толико, да нисам у губитак.
-Шта још имате? Само основне намирнице или још нешто?
-Медено срце обавезно. Воле слатко стари, смеје се и узима кесу меденог срца.
-Колико гајби пива, рекао бих да воле и да попију, кажем му.
-Како не! Пије се и више него код вас у село, само што се код вас види па се чини да су веће пијанице. Људи тамо испред продавницу пијев, овде у куће.
Док држи руку на прекидачу, не би ли угасио светло, још једном погледом прелазим по импровизованим рафовима.
Нисам се, након приче, вратио у кућу. Причу смо наставили у дворишту и завршили је.
-Епа кад нећеш ништа да попијеш, узми медено срце да се облажиш.
Док сам се захваљивао и говорио да не треба, држао сам кесу меденог срца.
-Хвала за причу и медено срце.
-Ма теби фала што си свратио до нас, размишљао сам кад ћеш и у наше село и ти дође.
Извор: ФБ
