(Љубица Живић из села Старо Грацко, у јулу 1999. године изгубила је два сина. Отишли су да жању жито.)
„Брате, изађимо у поље!
Родило је жито“,
рече мој син,
и одоше она два моја,
два радовања,
двије пуне куће,
два ознојена мужа,
она два моја.
А ја не волим кад толико роди
кад од ратова,
кад од страхова,
отежа клас и земљи и себи.
(Зато никад не жањи у злу
оно што се при добру сијало.)
Пусти нека га однесе ђаво,
нека га поједу птице,
немој га дјеци у уста.
Зло му је помогло да роди,
да те намами,
да те сачека,
да останем без икога.
Кад су умјесто жита,
пожњели она два моја,
отишла сам у поље,
и грлила празно класје.
кад су их умјесто злата,
донијели у двије пластичне вреће,
ништа ми није било,
и ничег није било,
стала сам између она два моја,
између два неба,
да последњи пут,
осјетим мирис дјеце.
Извор: Пулс Јавности
Фото: Митрополија црногорско-приморска







