ФОТО: Андрија Денић; Јован Зафировић; Марија Милосављевић; Марија Васић; Марта Дашић; Милена Јевтић;
Пише: Јелена Л. Петковић
„Волела бих да не будем у ситуацији да једног дана бирам између свог дома и нормалног живота”, сече између разума и емоција Милена Јевтић, двадесетчетворогодишња студенткиња мастер студија Правног факултета у Митровици, сумирајући утисак о родном граду чију кичму ломе бесомучни удари политике. Сигурност више није осећај којим почиње дан, а оно што се највише изменило није изглед града, већ људи: „Некада смо много више планирали, дружили се и размишљали о будућности. Данас прво размишљамо да ли ће дан проћи мирно.”
Када се пре четири године доселила у Партеш, данас двадесетосмогодишња Марија Васић је на банкомату у Шилову подизала прво стипендију, а потом и плату. Рачуне је плаћала у пошти, а када би јој понестало евра, у продавници би доплатила динарима. Као трептај и као вечност, са анестезираношћу, баш као да се некоме другом догодило, тихо се осврће: „Невероватно ми је кад се сетим да је тако било кад сам дошла. То је већ постало историја за наш свакодневни живот.”
Континуитет свакодневице, који се преводи и у заштићеност, а који се преко ноћи, изнова и изнова, разноси у парчиће, са чучећим, злокобним питањем: шта је следеће, описује шесторо младих саговорника КоССев-а говорећи о рапидно опадајућим параметрима живота. Док се њихов свет муњевито мења, јасно детектују систематску неправду.
У Грачаници се останак мери и тиме да ли ће бити сигурног посла. У Штрпцу се млади питају где ће градити живот. Неколико стотина километара западније, у Брестовику код Пећи, одговор на питање о будућности стиже без оклевања и ублажавања. А онај ко је већ отишао каже да га сваки повратак изненади, иако унапред зна да ће бити горе.
„Будућности у мом месту нема. Становништво је претежно старије, а млади због школовања и посла редовно одлазе, и ретко ко се врати”, отворено ће двадесетпетогодишња студенткиња српског језика и књижевности, Марта Дашић.
Уморни и затворени
„Навикли смо да живимо са неизвесношћу, али то не значи да је она постала нормална. То утиче на сваког од нас – на наше планове, расположење и осећај сигурности”, наставља Милена Јевтић. Суграђане описује као уморније и затвореније него раније, као људе који све више живе од данас до сутра.
За Марију Васић, дипломирану новинарку, тај помак је мерљив и конкретан: нестао је начин на који се деценијама плаћало, примало и донирало: „Први жиро рачун отворила сам у Шилову, у тадашњој Комерцијалној банци”, каже. У динарима се, наставља, донирало и преко хуманитарних организација: „За тако кратак период то су јако крупне промене. Сада ми то делује далеко и незамисливо, као да је било пре двадесет година, а не пре четири.”
Описујући колико се окружење у коме живи изменило последњих година, Андрија Денић (26) из Грачанице као два најкрупнија заокрета наводи безбедносну ситуацију и одлазак младих: „Највише се осећа промена у свакодневном животу људи, њиховом осећају сигурности и погледу на будућност”, прича Грачаничанин. То, додаје, није заобишло ни његову породицу, пре свега кроз осећај неизвесности.
Говорећи о томе шта се у Штрпцу изменило, двадесетдвогодишња студенткиња права, Марија Милосављевић примећује да се као младој особи то највише види у начину живота и у томе како млади размишљају о својој будућности.
„Све више размишљамо о образовању, запослењу, могућностима које имамо и о томе где ћемо једног дана градити свој живот. Ипак, оно што ми је посебно драго јесте да су, упркос променама, остале неке вредности које су карактеристичне за наш крај. Људи се и даље познају, друже и помажу једни другима, а породица и заједништво имају велики значај”, наглашава.
Зато у први план ставља управо потребу за већим могућностима за младе: „Млади желе више садржаја, активности и прилика да покажу своје знање и таленте. Волела бих да се у будућности још више ради на томе да млади имају разлог да остану, али и да се једног дана врате у свој крај”, сматра.
Марта Дашић то види у бројкама. Демографска слика Брестовика се, каже, последњих година озбиљно померила, а највећи терет носи омладина, чији број из године у годину опада: „Моје окружење се знатно променило, посебно када је реч о демографији. Доста младих људи се одселило у потрази за бољим животом. Утицало је на све, посебно на омладину, чији је број све мањи.”
Јован Зафировић, двадесетдеветогодишњи сатиричар, приморан да парче хлеба затражи ван косовског сунца, сматра да се права размера види тек са дистанце: „Док сам живео на Косову, промене су се осећале, али то није била израженост која је очигледна. Ствари су се мењале тише. Сада ме, и поред разумевања да ће у данима који следе бити све трагичније, ипак изненади величина промене.”
„Исељавање, беспосленост, притисци, претње, уцене, егзистенцијална угроженост, страх, стрепња, очајање, апатија. Све то достиже врхунац. Као да је сценарио за животе Срба писао лично Орвел”, прича. Упитан како је све то на њега утицало, одговара – одласком: „Нисам могао да прихватим игру под тим сценаријем у коме ћу бити жртва и средство за поткусуривање нечијих личних интереса.”
Заједница се све теже броји
Према попису становништва на Косову, уз процену за четири општине на северу, где је попис углавном бојкотован, косовска Агенција за статистику забележила је 1.602.515 грађана. Срби, према том попису, који оспоравају српске невладине организације које се баве овом темом, чине 2,3 одсто становништва.
Колико Срба данас укупно живи на Косову, није могуће утврдити са сигурношћу, јер се подаци разилазе. Распон ранијих процена је широк. Године 2013. говорило се о 146.128 Срба; председник Србије Александар Вучић је 2019. навео да је 2017. на Косову живело око 95.000 Срба; према Централној изборној комисији Косова, на локалним изборима 2021. године у десет општина са српском већином право гласа имало је око 100.000 бирача, а на ванредним изборима на северу 2023. године више од 46.000.
Слобода говора је мера безбедности
„Безбедност није само одсуство сукоба. То је могућност да без страха планираш посао, школовање, породицу или обичан излазак. Тај осећај нам често недостаје”, назначава Милена Јевтић говорећи о сукобу политике и свакодневице на северу Косова.
У Косовском Поморављу ситуација је деценијама иста, истиче Марија Васић, Срби и Албанци „генерално живе добро и без већих инцидената”, али ни таква атмосфера није поштеђена страха: „Плаше нас различити процеси који се воде на такав начин да их ми, бар медијски, пратимо као недовољно транспарентне и недовољно правичне, као процесе у којима за Србе важи један закон, а за остале други. Због тога Срби не само у Поморављу него и шире страхују за основна грађанска права: слободу кретања, заштиту имовине и слободу говора.”
Директно угроженим сматра језик и наслеђе – кроз политике које се, како подвлачи, „све више пооштравају, и кроз правила која се мењају из дана у дан, а односе се конкретно на српску заједницу и на Србе који на Косово долазе” – „Мене лично највише брине слобода говора. Она није угрожена само на папиру и у медијима, него и у свакодневном животу. Размишљамо о томе да ли је у реду пустити одређену нашу песму или просто говорити. То је атмосфера која се увукла у све нас и на коју се, нажалост, полако почињемо навикавати и прилагођавати јој се. Постаје нам нека нова нормалност. Докле ће то тако ићи и које ће се границе померити, не знамо ни ми сами.”
Са централног Косова, Андрија Денић безбедност своди на могућност нормалног функционисања: „Најважније је да људи имају осећај сигурности у свакодневном животу и да могу нормално да функционишу, раде и брину о својим породицама”, говори.
У Штрпцу Марија Милосављевић апострофира да је безбедност предуслов да се људи осећају сигурно и да млади имају слободу да се школују, раде и планирају без страха и неизвесности. У пећком крају, Марта Дашић описује раскорак између материјалне и психолошке сигурности: „Влада велики страх међу људима, јер нико не зна шта нас чека сутра. Иако су људи донекле економски осигурани, нико не зна шта доноси јутро.”
„Безбедност не постоји. После оваквог институционалног и ванинституционалног насиља према Србима, и да заиста, неким чудом, буде безбедно – Срби неће поверовати”, заокружује Јован Зафировић.
И ту је живот Срба у замршеном и бесконачном вртлогу одмеравања шта је преломна тачка трпљења: осећај, безбедност, економија или перспектива.
Посао као мера опстанка
Према истраживању Агенције за статистику Косова из марта 2026. године, стопа незапослености на Косову је 13,9 одсто, али података за српску заједницу нема. Андрија Денић кључним питањем сматра радна места.
„Када је економија у питању, мислим да је најважније обезбедити више стабилних и добро плаћених радних места, посебно за младе. Трошкови живота су све већи, па је људима потребна већа финансијска сигурност и могућност да од свог рада могу нормално да живе.”
Потенцијал, сматра, постоји – у новим улагањима, развоју малих бизниса и отварању прилика за младе: „За мене је прави просперитет када човек може од свог рада пристојно да живи и када не мора да размишља о одласку из свог места да би имао бољу будућност.”
Марија Милосављевић потврђује да је могућност запослења у Штрпцу међу пресудним факторима у одлуци младих да ли ће остати: „Штрпце и Брезовица имају много тога што може да буде основа за даљи развој: природне лепоте, планину и потенцијал за туризам, али и људе који су везани за овај крај. Волела бих да Брезовица и Штрпце напредују, али да притом сачувају оно што их чини посебним – природу, традицију и заједништво међу људима.”
И Милена Јевтић објашњава да је то један од разлога зашто се млади исељавају: „То је можда и највећи губитак – када из града одлазе људи који би требало да буду његова будућност. Без економске стабилности нема ни озбиљног развоја ни просперитета. Не одлазе зато што то желе, већ зато што мисле да немају избора.”
Марија Васић додаје да се деценијска стагнација, потезима власти у Приштини, претворила у погоршање из године у годину: „Сада су угрожени и здравство и просвета, и то виси о концу. А и да нису угрожени, ту више просто нема места за младе људе. За оне који су амбициозни, то није богзна каква пословна прилика.”
Нових економских иницијатива нема, појашњава, као ни државне подршке: „Све је некако стало и замрло, као да су сви заборавили да ми овде стварно морамо и да живимо и да хранимо децу – него се бавимо тиме ко је шта изјавио и шта је нова забрана.”
Јован Зафировић констатује очигледно: економске стабилности нема „ако нисте лојални, ако се нисте одрекли себе и својих принципа, свог достојанства” – „Беспосленост, егзистенцијална угроженост, скученост, немогућност остваривања потенцијала – то јесу разлози, али нису узроци. Узрок је друго. Многи Срби су напустили своје домове и иселили се са Косова и Метохије не само због притисака, институционалних и ванинституционалних, од стране Албанаца, него и због локалних „представника Срба”, оних који ведре и облаче. У свему томе се ја не издвајам.”
Остати или отићи?
Он перспективу мери цифрама које се, скреће пажњу, саме намећу: „Да има будућности, не бисмо имали толики одлив становништва са Косова и Метохије.”
Последњи подаци невладине организације Актив из 2025. године указују на то да 65 одсто Срба познаје некога ко је напустио Косово у последњих годину дана. У општинама јужно од Ибра 81,9 процената испитаника изјаснило се да је неко из њиховог окружења отишао са Косова у последњих годину дана. На северу је проценат 48 одсто. Трећина испитаника изразила је директну намеру да оде – 19 одсто и потенцијалну – уколико би им се указала прилика – 15 процената.
Годину раније, анализа Актива за 2024, указала је да је чак 70,9 одсто испитаника са севера Косова познавало некога ко се одселио, да је одлука о укидању платног промета у динарима те године погодила 90 одсто Срба и да је 91,2 одсто грађана рекло да се ситуација не одвија у добром смеру.
„Срце каже да желим да останем. Овде сам одрасла, овде су моја породица, пријатељи и успомене. Тешко је замислити живот негде другде. Али разум говори да човек мора да размишља и о квалитету живота и будућности своје породице”, искрено ће Милена Јевтић, додајући да би највише волела да никада не мора да бира.
Готово истим речима образлаже и Андрија Денић у Грачаници, који за разлику од вршњака који су отишли своју будућност и даље види тамо где је одрастао: „Овде су моја породица, пријатељи и људи са којима сам одрастао, па ми је важно да свој живот градим управо овде.”
Ни код једног ни код другог тај останак није безуслован. Миленин зависи од могућности да се ради, напредује и од живота без сталног осећаја неизвесности; ако тога не буде, „биће све теже објаснити младима зашто би остали”.
Андрија набраја исто: „Останак највише зависи од могућности да имам сигуран посао, стабилна примања и добре услове за живот. Уколико тога буде, моја жеља је да останем и овде наставим да градим своју будућност.”
„Плаши ме што нас је сваке године све мање. Највише бих волела да мој град поново буде место у којем млади планирају живот, а не одлазак”, поручује Јевтић. До болног раскршћа пред том важном одлуком даје допринос уверењу да град има будућност, са колегама организује и учествује у протестима студената.
Денић будућност Грачанице описује као изазов, али не и као изгубљену ствар, без наде: „Волео бих да се више улаже у инфраструктуру, образовање, привреду и садржаје за младе. Ако се створе бољи услови, верујем да наше место може да има будућност и да не мора да се суочава са сталним одласком становништва.”
Марија Милосављевић верује да младима није довољно само радно место. Потребан им је и квалитетан друштвени живот: спорт, култура, простор за дружење и развијање талената, као и могућност да учествују у животу средине: „Имамо много младих људи који имају идеје, енергију и жељу да нешто ураде, само им треба пружити прилику”.
Себе види тамо где је одрасла, са правничким знањем примењеним на корист и њој и заједници – „Као студенткиња права верујем да су образовање и знање најбољи начин да млади допринесу свом друштву. Зато бих волела да имамо још више прилика да се образујемо, развијамо и једног дана својим знањем допринесемо месту из ког долазимо”, истиче и закључује: „Штрпце и Брезовица нису само место у којем живим. То је мој дом, моје детињство и део мог идентитета. Зато бих волела да их памтим не само као место из којег сам потекла, већ и као место у којем сам могла да остварим део својих снова.”
Живот у селима у околини Пећи изгледа тужно известан: „Своју будућност, нажалост, тренутно не видим у свом месту, иако је то нешто што бих највише волела и о чему сам цео живот размишљала и чему сам се надала. На то утиче много фактора који, нажалост, нису лако решиви, као што су запослење и опстанак деце и омладине”, додаје Марта Дашић.
Марија Васић и њен супруг остаће у свом Партешу, свесни да ће одлука зависити искључиво од њихове сопствене воље и снаге да изграде нормалан живот за своју децу: „Решени смо да останемо и да не одустајемо, упркос томе што немамо никакву подршку државе Србије, нити благонаклоност приштинских власти. Али то је наша земља, то је наша дедовина, то је наш дом. За свој дом ћемо се борити тако што ћемо се свим силама трудити да у њему останемо и што ћемо се борити за право на слободу и достојанствен живот тамо где смо рођени и где су рођена наша деца. То нам нико не може одузети никаквим законом ни прописом.”
Друге мотивише хуманитарним радом у оквиру организације „Косовско Поморавље”. Ове године организовала је четврту летњу школу у Штрпцу, коју је похађало 40 малишана из витинског и гњиланског краја, Штрпца и са централног Косова. Појединачни напори не могу променити пакао у коме Срби живе, оцењује Јован Зафировић. Иако разлога за оптимизам нема много, спреман је да се ослони на зрнца наде: „Упркос садашњој власти у Београду, Приштини и лицемерном Западу, због чега трпе Срби, и због чега немам много разлога за оптимизам, верујем да ће преживети.”
Извор и фото: КоССев
